Manjak discipline

Izgubio sam nepovratno neke od najlepših trenutaka koje čovek može da doživi. I to zbog čega. Zbog informacionih tehnologija!

Sedeo sam posle večere u dnevnoj sobi i zabavljao sam se svojim iPod uređajem otkrivajući ponovo koliko je ta stvarčica raznovrsna , dok su se moji sinovi svako na svoj način zabavljali. Stariji je uzeo u ruke svoj iPod i počeo da igra neku igricu dok je mlađi sedeo pred računarom i uživao gledajući crtane filmove. Čitavog dana sam bio zauzet poslovima po kući i trudio se da ih završim do večeri tako da bih mogao pred spavanje da provedem malo kvalitetnog vremena sa najmilijima. Planirao sam da se svi zajedno igramo praveći stazu za auto-reli. Mada nisam neki fan automobilčića, bio sam voljan da se angažujem i pokušam da ih na neki način zainteresujem da sami osmisle stazu koju ćemo svi praviti. Bilo bi to lepo utrošeno vreme. Verujem da posao ne bi bio lak, ali sam siguran da bi bio lep. Veoma je moguće da ne bi bio ni završen do spavanja, ali ipak bi vredelo potruditi se.

I šta mi se desilo? Dozvolio sam da mi nešto tu moju želju poništi, prosto je izbriše. Dopustio sam da mi se planovi koje sam tako lepo skrojio rasparaju po šavovima. Kakav grozan osećaj poraza.Da li sam zaista samo ja kriv za ovaj eklatantni primer otuđenja? Ima li tu makar malo krivice i globalno društvo, slobodna demokratija, sloboda govora i ostale moderne složenice?

Eh, kako je lako krivicu svaliti na druge. Pogotovo ako su ti drugi neki bezlični i nepoznati.

Želim da mi bude dobro sa mojom porodicom i da njima bude dobro samnom. A za to sam morao imati više discipline. Jasno mi je da nisam bio otac kakav želim da budem.

Da sam bar probao da uradim bilo šta sa njima…Trebao sam makar bolje pogledati moje sinove, razgovarati sa njima i otkriti tajne koji svaki čovek nosi u sebi. Tajne o njima, o meni… Trebao sam pokušati da saznam ko su oni zapravo, i kuda idu. I kako da im ja budem od koristi na tom putu. A ja ću dati sve od sebe da njihov put bude put dobra.

Otišao sam i okupao decu, igrali smo se i uspavao sam ih. Oni su se smejali a ja sam bio srećan. Neke trenutke jesam izgubio ali ove koji dolaze znaću da cenim, i uživaću u njima. Ne smem dozvoliti da mi život samo klizne kroz ruke!

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.