Odlazi sneg…

Otapa se sneg.
Ja srećan, deca nisu.
Intersantno je kako na ovom primeru možemo videti da su deca i odrasli na suprotnim stranama “ političkog spektra“.

Evo kako.
Ja, kao predstavnik odraslih, sneg doživljavam kao tešku, i nedaćama bremenitu nepogodu.
Sa druge strane, moja deca se raduju snegu više nego rođendanskom poklonu.

Kada počne da pada sneg, već znam šta me čeka: čišćenje istog sa stepeništa, sa staze koja spaja stepenište sa izlazom iz dvorišta, raščišćavanje parking mesta (i to,skoro na svakom mestu na kom želim da ostavim auto), čišćenje ulice ukoliko želim da se isparkiram ili uparkiram a da ne oštetim vozilo. Interesantno je još i to da za sve ove aktivnosti treba određeni period vremena, koji je uvek duži nego što bih ja želeo. A da ne spominjem umaranje i oznojavanje koje su verni pratilac snežnih aktivnosti.
Kada pomislim da sam završio, uvek se pokaže da nešto nije odrađeno dovoljno temeljno a ja više nemam ni snage ni vremena a ni nerava.

Klinci jedva čekaju da se grudvaju, sankaju, da skaču u sneg, da prave sneška…

A pre izlaska ih nije briga kako će se obući ili obuti, nego samo “ idemooo napoljeee“.
Oni ne misle o tome da se ja preznojim samo dok ih spremim za izlazak na sneg: te dugačke gaće, pa dva para čarapa, onda tri sloja gornje odeće, pa šal, kapa, jakna, rukavice, i na kraju čizme. Pa rezervne rukavice, rezervni šal( jer će sigurno biti mokri vrlo brzo), onda ja da se obučem… Pa crkoh već!

Deca se igraju sama samo dok ne shvate da mogu mene da iscimaju da ih vučem na sankama (izbegao uz objašnjenje da je nizbrdica majka sankanja pa smo uvek išli tamo gde ima nizbrdica),ili da im pravim sneška dok oni nisu ni blizu događaj jer im je to dosadno, ili … smisle oni već neku fizički zahtevnu aktivnost za mene.
Neću da lažem, igram se lepo i ja sa njima, smejemo se , srećni smo… Spustim se koji put i ja na klisku, onako…da se podsetim.
Ma…

A kad ulazimo u kuću…to je posebna akcija. Prvo čišćenje snega sa svakog ponaosob, pa izuvanje mokre obuće koja ostavlja bare (koje se moraju očistiti!!!), pa skidanje svakog dela odeće sa oba deteta, jer su sve uspeli da smoče i to dobrano. Pa sledi oblačenje suve i čiste odeće i objašnjavanje da moraju da se obuku iako im je vrućina (crveni su k’o bulke od akcijanja napolju). Onda sledi kuknjava da su gladni kao vukovi, te vola bi pojeli, te dinosaurus bi im dobro leg’o… A kad im daš da jedu oni izmrljave i kažu:“ ne možemo više, spava nam se.“

Dobro, da ne preterujem, pojedem ja ono što su ostavili (a njima uvek dajemo bolje nego sebi,zar ne?) tako da se ovajdim nenadano.

Nije mi teško da za decu učinim ono što ih čini srećnim, ali imaj milosti pahuljo snežna!!!
Kakogod, drago mi je da se ovo čudo otapa, a deca će već naći drugu zanimaciju.

Dobro kapiram kako je biti dete, ali okolina mi ne dozvoljava da se zaboravim da nisam dete.

A deca baš vole kad zaboravim da nisam dete…
Nije loše to ponekad zaboraviti.
Zarad dece.
A i nas, odraslih.

Insajd info

Prilično kasno sam shvatio da to što sam postao ćale ne znači da služim samo kao figura u rubrici ime oca. Nije da sam neki lezilebović al’ nisam ni baš hipersuperextra pater familias. Normalan sam, koliko mi to okolnosti dozvoljavaju. E, a onda sam dobio insajd info (na srpskom:došlo iz dupeta u glavu) da klinci […]