Samo još malo…

Klinci su legli a ja sam nešto mrtav. Dal’ sam bolestan, šta li? I žena mi je bolesna, stislo nas nešto iznenada…
Sreća da sutra ne idu u školu i vrtić, jer bi meni i gospođi baš odgovaralo da malo duže spavamo. Valjda će biti tako.

Al’ kakve smo sreće ovi će u šes’ da se probude. Kad treba da se ustaje za školu, ne možeš ih probuditi. Moli, pričaj, mazi, masiraj… ništa. Jednom smo ih obukli a oni još spavali.

Ali zato vikendom… Vikendom ili praznicima obavezno ustaju sami, najkasnije do šest i dvaes, i uvek u to vreme ima neki najsuper crtani koji mora da se pojača do daske.
-Ama dete, pa spavamo još. Smanji to malo.
-Ne mogu tata, ne znam gde je daljinski.
-Pakakogaupalidatisadjagmrbrgb… !!!

I tu moram da ustanem i tražim daljinski, jer usled šoka od naglog buđenja i najgoreg mogućeg odgovora na moje pitanje, nesposoban sam da se setim da se ton može smanjiti i na samom tv aparatu, a klinac to ne bi uradio samoinicijativno nikako.
Tu se razbudim, al’ na loš način. Nit’ sam budan nit’ sam za spavanje. Ma…

Ili ono sa napadom gladi u šest ujutru. I to nije običan napad. To je sinhronizovana i dobro isplanirana akcija gladi, čije udarne tačke su moja deca, koja zbog neadekvatne odbrane (čitavu noć ništa nisu jeli) postaju lak plen beskrupuloznom uzurpatoru.
-Tata,tata…
-Štaštaštajebilo??,.?!??.:/“ šta je? Što si ustao, vidi obojca ste budni? Šta se desilo?
-Tata mi smo gladni… Daj nam da jedemo.
-Kako,bre, da jedete? Pa ne jede se sad. Posle… Aj’ na spavanje.
-Tata… Gladni smo, daj nam doručak.
-Ama kakav doručak u ovo doba, pa nema ni pola sedam. Spavajte a ja ću posle da vam napravim palačinke. Ajde sad… Pa- pa.
-Pa ti ne znaš da praviš palačinke…
-Ti bi da se raspravljaš sad samnom, je li?!? Idi da spavate. Odma’!
-Pa jel’ znaš?
-Dobro deco, dobro! Ne znam, al’ ću da vam namažem džem na hleb. To ti dođe isto. Samo još malkice da spavamo i tata će da sredi doručhrrrr-hrrrr-hrrrrr….
-Tata hrčeš i ne možemo da spavamo i gladni smo i ‘oćemo da jedemo!
-grrrrfrbghrmnmfgrrrrr…Samo nemojte mene da pojedete kad ste tol’ko gladni! Gladni…u šes’ ujutru…znam ja da to vi namerno samo da ja ne bi mog’o da se naspavam. I, šta izvoljevaju mlada gospoda za jesti?
-Špagete sa mesom i sosom.
-Kak’e špagete, ‘ste vi šašavi? Evo napravim ja poparu i super…
-Jao tata, nemoj poparu…
-Ma šta vam je, to je super.

I napravio sam poparu, iskoristio sav hleb koji sam imao, skuvao i uvideo da nema ni malo sira. Niti bilo čega sličnog. A ne ide da decu ‘ranim samo ‘lebom i vodom.
Morao sam u prodavnicu po hleb i štošta još. I to sabajle.
Loše razbuđivanje.

Samo da se ne probude pre sedam sati. Ne tražim puno, zar ne?

Osmeh koji vredi

Nasapavah se pošteno! Moji ukućani su me pustili da se lepo odmorim jer danas imam veoma važan sastanak. Supruga mi je ispeglala odeću i otišla u nabavku. Moje je bilo da sa decom obavim oblačenje i doručkovanje, što, priznaćete, i nije nemoguća misija. Eeeeee, ali…. Obukli smo se, obavili neophodne higijenske procese i ja sam […]