Razlog

„Znam samo da te volim i da moje si sve,
to je dovoljno za početak naše price ljubavne.
Kao reka teku želje, moje misli roje se
oko tebe, kao pčele oko divlje košnice.
Sreća plovi mojim bićem, plavi, preliva,
duša sniva, oči vide, a srce  te priziva:
dođi dušo, srećna zvezdo, moga neba svetlosti,
dođi k meni, da osvetliš staze prema radosti.
Siđi s neba, s oblaka, moja ljubav neka ti
ispreplete snažno uže kojim ćeš  se spustiti
ovde, posred ove moje puste njive životne
da zasijaš, da umnožiš suze što su sejale
nadu, htenja, snove, želje, misli koje zovu te.
Žetva čeka, vreme joj je, zato hajde, spremi se. 
A kad stigneš, kad se spustiš, tu, u ruke moje,
grliću te snažno, nežno, i saznaćeš  kako je
dok te volim, svakim trenom, svakim dahom, svakom mišlju svojom
i znaš da ćeš  tada hteti nazvati se mojom.“

E, to je razlog zbog kojeg sam dobio nadimak, da ga ne pominjem opet. I, šta? Jel` mnogo slinava pesma, šta?  Pa šta ako sam je napisao Ludoj Nasti, to je bilo u napadu emotivnog rastrojstva. Jeste da je to rastrojstvo potrajalo, ali kakve veze to ima? U to vreme nisi mogao, ma nisi smeo da budeš romantičan. A pogotovo u mom kraju, gde sve seljak do seljačine živi. A i ona, gluperda ženska, nije mogla da ćuti nego, brže-bolje, sve istrtljala nekoj drugarici, a ova bratu, a ovaj onom, onaj ovom i tako to dođe do Ludog Raleta, i eto…Nema veze što me je on zavitlavao. On je bio još i nežan u tome, ali ostali… Strašno šta su mi radili… Ma, sve bi to bilo u redu da se nije desilo sledeće: Rale je u pokušaju da me zaštiti od daljeg zezanja okoline i ostatka meni poznatog sveta izgovorio antologijsku rečenicu koja je, kako će se ispostaviti, imala ogroman uticaj na moj budući život. A i njegov…
Pokušavajući da sestri objasni da sam baš ja super opcija za nju, iz usta su mu izašle sledeće rečenice:“ On je, bre, super momak, videćeš. Pa, ja ga znam od ko-zna-kad, ne bih ti nikad ovo rekao da nisam sto posto siguran. Sestra si mi, znaš da se brinem za tebe. Nemaš ništa da brineš, on je fin, k`o DEVOJČICA.“
A u tom trenutku je tu bila prisutna i gorepomenuta drugarica, pa po istom principu spojenih sudova, to je počelo da se preliva od jednog do drugog, do stotog… I džaba što je Rale pokušavao da obrazloži kontekst u kojem su te reči izgovorene, i džaba što je pretio, što se pobio par puta zbog toga… Sve je bilo džaba. Ostala je samo DEVOJČICA.
Koliko je puta taj nadimak bio izgovoren samo da bi me izveo iz takta… I ko ga je sve izgovarao…  Ne možete verovati.
A najgore je bilo kad mi je to rekla ona…
Kako sam se ponovo iznervirao! Moram da napravim pauzu jer ću napisati gomilu gluposti i poneku gadost. Ponela me emocija.

Mladen Hinić

Nadimak

-Sto puta sam ti rekao da ne kucaš samo dvaput!!! Šta glumiš, bre?!
-He-he… A mislio si da je poštar,a? He-he.. Kakav si ti …
-Poštar zvoni dvaput. ZVONI!!! Razumeš?
-Ne vredi, ne mogu da dohvatim. Visoko si postavio zvono.
-Šta pričaš? Na normalnoj je visini, čak i za tebe u kolicima.
-Da te ne lažem… Da si makar malo nalik Džesiki Lang, pa da zvonim. Ali nisi… Razumi me. Ne mogu protiv sebe. He-he…
-Baš si interesantan… Ti si nekako kao ekser… dobar si jedino kad te udare čekićem po glavi! Glupane!
-He-he…Hajde skuvaj kafu pa da igramo šah.
-Znaš da ne znam da igram šah.
He-he, znam… U sitnu kintu, dvaj’s evrića partija.
-Ma, ti si nenormalan.
-Dobro. Ako predaješ, to znači da sam dobar…… sto evrića! Na pet dobijenih se igra.
-Neću da padam na te fore. Ne dolaziš u obzir.
-Kakve fore? Pa sve je pošteno i, što bi se reklo, transparentno. Daj sto evrića pa da pijemo kafu.
-Nemoj da si dosadan. Evo ti kafa, i šlus!
-Znači, ne verujem. Koliko para imaš kod sebe?
– Trideset evra. Što?
-Dobro, daj mi dvadeset. Neću da te ostavim bez dinara. Ostatak mi dođeš. I nemoj mnogo da čekam.
-Dve kašike šećera?
-Može,može…
Sipao sam dve kašike šećera Kočijašu u kafu i promešao sam je. Onda sam mu rekao:
-Dve kašike šećera su ti sto evrića. Kafa je gratis. Izvoli.
-E, kakav si prevarant. Dobro, može… Uradio si me pošteno. Skupa kafa…
-Nije kafa skupa. Ona je gratis. Nego, šećer te ubi.
Dođi da ti pokažem šta pišem. Baš sam pisao o tebi i kako si dobio nadimak Ludi Rale.
-A, ono sa pikadom? To je bilo baš dobro. Malo se iskomplikovalo, ali šta ćeš… Sami su to tražili.
-Pa sad… Nije moralo baš tako da se završi. Mogao si da preskočiš ono mazanje vrhova.
-Mogao sam, tačno. Pogreši čovek… A je li, jesi li napisao kako si ti dobio nadimak?
-Jesam..
-Nemoj da me lažeš, govedo lažljivo. Znam da nisi. Nikad i ne bi to napisao nego bi nešto masno slagao. Znam te.
-Dobro, nisam. Još… Ali sam hteo… Stvarno. Pa šta me briga, ionako ovo niko i neće čitati.
-Nije važno da li će neko čitati. Važno je da to izađe iz tebe, da to izgovoriš naglas, da napišeš. Da vidiš to. Tada će se to postvariti i shvatićeš da to nije više deo tebe, to nisi ti. I onda ćeš najzad moći sa tim da se izboriš na pravi način. A ne kao do sad, kao slina neka.
-Šta pričaš,kakva slina? Pa nikad nisam imao problem sa tim nadimkom.
-Ne, ja sam imao problem… Slušaj, idem ja sad pošto ti je kafa skupa a ti si slina. Mislim, ako to ne napišeš kako je stvarno bilo. Zbogom.
To je rekao i odgurao se u legendu.
Kočijaš, ili ako vam se više sviđa Ludi Rale, je uspeo da mi natovari na leđa još jedan problem sa kojim nisam želeo da imam posla. Problem suočavanja sa samim sobom i svojim nadimkom.
Dobro, ovako ću. Pošto je bio danas ovde to znači da ga neću videti sledećih četiri dana. Odlično. Ne moram da se bakćem sa tim glupostima oko nadimka. A posle ću da smislim kako da ga izlažem što nisam uradio to, i tako… Ne mogu sad da pričam o sebi kad je ovo priča o nečemu drugom. A I on me mnogo smara. Prijatelji smo od pamtiveka I mnogo toga smo prošli zajedno. Više lošeg nego dobrog, ali to dobro smo zato stvarno znali da cenimo. I mislim da smo osuđeni jedan na drugog, da su nam životi snažno povezani. Iako je invalid I u kolicima je, nije nesposoban. To što žicka kintu na pijaci, to mu je samo fora, maska. Ljudi mu daju pare, pomažu mu, a on sve to prima sa zahvalnošću I promućurnim pogledom sposobnim da prodre duboko u čovekovu dušu. Nije pao duhom. U stvari, jeste pao duhom u prvom trenutku, ali se izdigao iznad toga I vratio se mentalno mnogo jači. Jedino je meni uspelo da shvatim o čemu se radi mada nije želeo to da mi prizna. Na kraju je I sam rekao da sam jedini pred kojim ne može da sakrije istinu. Čak I kada to želi. Bog mi je dao dar da mogu da jasno vidim šta Kočijaš radi I misli I ja sam na tome zahvalan. Mada…još nisam siguran zbog čega imam taj dar. Ali sam siguran da razlog za to postoji.
Nekako mi je drago što smo I dalje bliski. Mada zbog njega ne mogu nikako da zaboravim na onu njegovu ludu sestru. Nije da mi ne prija kad pomislim na nju, ali dokle…? Nikada nisam mislio da osećanja mogu toliko dugo da žive ako ti neko nije pred očima, ako ti je taj neko fizički daleko… Izgleda da mogu. Pa I žena me je ostavila zbog toga, kad malo bolje razmislim.
A Nastu nikada nisam ni poljubio…
E, svašta. Čovek je sposoban za sve: i raj na zemlji može sebi da stvori a I pakao. Kako mu volja. Bio sam uveren da se opasno približavam ovom drugom, I to sve zbog zasluga drugih ljudi. Kao, za sve su mi drugi krivi, ja nisam ništa loše uradio, mrze me ko zna zbog čega  I tako to… Dugo me je držalo to osećanje. A onda se dogodio Raletov brodolom I mnogo toga se promenilo. Promenile su se okolnosti u kojima živim. Realnost je postala drugačija, ali promenilo se I moje unutrašnje biće, kao da je počelo da se budi moje pravo Ja. Nadam se da je to moje pravo Ja, jer mi se to Ja mnogo više dopada od onog starog. Jasnije vidi svet. I nije ogorčeno kao ono drugo, staro Ja.
I ponovo se pokazuje Raletova I moja povezanost na delu. Niti sam bio sa njim kada se to dogodilo, niti sam imao veze sa tim, niti sam znao bilo šta o razlozima tog događaja. U stvari, mi nismo ni pričali u tom periodu jer smo se posvađali par godina ranije I to zbog nadimka koji mi je dao. Moralo je da pukne u nekom trenutku. I puklo je.
A ispostaviće se kasnije da sam duboko povezan sa svim tim dešavanjima iako o njima ništa nisam znao.
Kočijaš je u pravu. Moram to da uradim. Moram da kažem, napišem to što me muči već predugo. Moram da se suočim sa tim. Mogu da se suočim sa tim! Ja nisam više onaj od pre,ja nisam taj.
Devojčica…
To je nadimak koji sam vukao godinama. Zahvaljujući Ludom Raletu. A I sebi…

Mladen Hinić

…baš, baš!

Ti si osmeh što prelazi mi preko lica dok ti držim ruku i uvodim u snove,
ti sreća koja daje ritam mom životu dok te grlim snažno u tami noći ove.
Ti si moja, i to sigurno znaš, i nije važno što se opireš tom,
ti si ljubav i ti odvajaš ništavno od vrednog u životu mom.

Volim te bez obzira na sve
Volim te i kad nemam te
Volim te i kad ljutiš se
Volim te više  nego pre

Ti si svetlost koja je moj dan, jer mrak pada kada odlaziš.
Ti me premeštaš iz jave u san i  kada ti pobegnem ti me nalaziš.
Možda ti ne trebam, možda nikada, možda će to reći mi svi.
Mada, to možda i nije nada, opstaće uspomena ljubavi.

Volim te i inače
Volim te i od toga jače
Volim te, i to oduvek
Volim te, volim zauvek

Gde ljubav diše, makar i kratko, ostaju tragovi, putevi sreće.
I sve u životu ide glatko  kad znaš da ljubav pobeći neće.
Šta god da kažeš, jesi u pravu. Neću da pričam gordo i ružno.
Hoću da živim ljubav u danu, jer bez ljubavi je nekako – tužno.

Volim te bez obzira na sve
Volim te i kad nemam te
Volim te i kad ljutiš se
Volim te više nego pre
Volim te i od toga jače
Volim te i inače
Volim te, i to oduvek
Volim te, volim zauvek

Mladen Hinić

LEPO JE TO…

Čuo sam šta peva lišće jesenje

I ostetio da me sunce, skriveno, kroz oblake greje.

Video sam vetrova snažnih grive

Što teraju od mene misli tmurne, sive.

Snagom ljubavi nošene buduće noći

Čekaće zore što s osmehom će mi doći

Koračaće moćno, stupaće snažno,

I ništa osim nas neće biti važno.

Trčaću, leteću, ploviću danima

Popeću se na najviše vrhove onih planina

Što bile su daleke, strašne, gordošću obojene

I rećiću svima: te su planine ljubavlju osvojene.

Dal će mi verovati, il možda ne

Nevažno biće, jer poznato je

Ko ljubav sniva, ko ljubav nudi,

Taj se nasmejan jutrima budi.

Lepo je kad osetiš to…

Čini ti se da si se probudio

Iz košmara što te je pratio

Godinama, koje za sobom si ostavio

Da isprave to što si pravio

Od života koji je prolazio

A ti nisi primetio.

Ipak, lepo je to…

Jer ljubav si prepoznao

I ljubav si prigrlio

Kao mladi kesten što si zasadio

A nisi ga godinama zalivao

Pa ipak, nije se osušio

Nego te je, žedan, sačekao.

Lepo je to…

Luda Nasta

Štimera sam ponovo sreo nekoliko nedelja kasnije. Ponovo je lutao tu po kraju tražeći početak. Prišao sam mu sa širokim osmehom . „Gde si, bre, prijatelju? Da znaš da si mi mnogo pomogao.“ Njegov izraz na licu nije odavao iznenađenje nego je, nekako bio smiren; samo mu se leva strana usana malo izvila u stranu. To je trebao da bude osmeh, šta li.
„ Onaj čaj što si mi dao onomad, mnogo mi je pomogao. To je neka mešavina za smirenje nerava, a ja bio napet  kao struna tih dana. Legao mi je kao budali šamar“, rekoh mu ja u jednom dahu. Počeo je da se smeje, onako, od srca. Videlo se da je bio radostan. A onda je počeo da plače. Savio se do zemlje i glasno ridao. Tresao se kao prut. Bilo mi je neprijatno, tu na sred ulice, ja stojim a mator čovek plače ispred mene. Šta me snađe, brate mili. Počeo sam da ga tešim, pa mu pomognem da ustane, pa ga zagrlim kao brata, pričam mu da je sve dobro,biće dobro…
„Sve ima smisla. Tek sad vidim da sve to ima smisla. Niko nije kriv… Samo ja. Samo ja! Čekaj! Pa ja mogu…Jao, ostade mi…!“ To je sve što mi je rekao pre nego što je otrčao od mene preko tramvajskih šina pa zalomio levo ka gimnaziji. Ni zdravo, ni ćao…ništa. E, ludaka…
To ti je kraj u kojem sam odrastao. Ako ne odeš – propadneš, ako se vratiš – poludeo si, ili ćeš tek da poludiš. Pa šta ja radim ovde sve ove godine? Gde mi život prođe, a gde mladost? Ma…to se ja malo foliram sad. Nisam neki kapacitet za intelektualca, a nisam ni za ove ulične fazone. Mislim, znam ih ja, malo sam i radio ranije, ali nije to za mene. Neka, bolje da živuckam ovako, po malo, nego da budem faca pet,šest dana, pa ćao. Pod blažujku. Hvala lepo. Neću da budem kao Kočijaš( sad ga zovu Kočijaš jer vozi kola s jednom konjskom snagom) I da završim u kolicima zato što se nekom jačem nešto nije dopalo što sam rekao ili štagod. Pusti ti to…
A I taj Kočijaš nije uvek bio poznat pod tim nadimkom. Ranije su ga zvali Ludi Rale. Kočijaš je postao tek posle  “brodoloma”. Tako zovu ono kad su Ludom Raletu izlomili kičmu na onom brodu na Savi. Šta da kažem, ovde se lako dobijaju nadimci. Ali većinom su zasluženi. I definitivno su živopisni. Možda se pitate kako mene zovu, koji je moj nadimak. E, pa, to neću još da vam kažem. Ima vremena za to. Volim da budem malo tajanstven. Mogu da vam kažem samo to da mi je nadimak dao baš Kočijaš, u vreme dok je još bio Ludi Rale.
On je stvarno ponosno nosio svoj nadimak. I baš mu je pristajao. Znam ga od pamtiveka, zajedno smo išli u školu. On je bio vispren momak, nasmejan, duhovit. Ćaleta nije poznavao a majka mu se mučila onoliko, za njega I sestru, da ih odgaji, izvede na pravi put I to. Umrla je jadnica od tuge  kad  su joj javili da se njen brat udavio negde na Dunavu, na kupanju. Napio se I otišao da pliva. Nije se više vratio… Kočijaš je tada imao jedanaest godina a sestra je bila godinu dana starija. Nisam siguran da im je otac bio isti, mada su ličili na majku oboje. Možda jeste, možda nije, nikada to nisam saznao. Bilo mi je glupo da pitam. Nema ni veze, bili su dobri oboje, samo je Kočijaš načisto skrenuo kad mu je majka umrla. Tada su ga I prozvali Ludi Rale, ali razlog ću vam reći malo kasnije.
Prvo da vam priznam ( ovo nikom nikad nisam rekao  I zato psssst!) da sam godinama bio zatalambasan  u njegovu sestru. Strahota koliko sam se zaljubio.  Jeste bila malo starija od mene, al šta. Ljubav ne zna za godine, jel da? Ma, otkačio sam skroz za njom. Negde posle sahrane njihove majke došla je tetka da ih čuva I pazi. Tetku je oterao muž je nije mogla da rodi a tuđu decu nije hteo da podiže, tako da je njen predlog da usvoje ovo dvoje bio odbijen. Na glavu mu se popela moleći ga I preteći mu da će ga ostaviti ako to ne uradi a on uzeo kaiš pa po leđima. I isterao je u sred noći. I njih sa njom, pošto su kod njih I boravili od majčine smrti. Ona, jadna , šta će nego da dođe kod njih kući I da sa njima nastavi život, kakavgod da je. Nije im bilo lako, ali moralo se…
I tako, posle nekog vremena, ja navratim kod njih da pozovem Ludog Raleta na rođendan ( tad nije bilo mobilnih telefona I ostale elektronike pa si sve morao peške ili poštom) a tako I rekoh njegovoj sestri. Kad je ona čula kako sam ga nazvao načisto je šiznula. Te kako ti to njega zoveš, te kako te nije sramota, pa ti si baraba I sve u tom stilu. A oči joj se cakle onako plave I svelte, kosa žuta pa dugačka( kako za kosu može da se kaže da je  plava ako je žuta, to mi nikad neće biti jasno), lice belo kao mermer… Samo obrazi malo porumeneli od ljutnje. A načisto sam se odšio od pameti tek kad sam video da nosi crvenu suknjicu I neke bele starke ( ko ne zna: to su Converse All Star patike I to platnene ) . To mi je bila idealna odevna kombinacija  za ženu mojih snova tada. Upropastila me!
Luda Nasta. Kako to zvuči ljubavno. Vi sad verovatno mislite da sam skrenuo, ali njeno ime je bilo, mislim , Nastasja  pa je I logično da joj nadimak bude Nasta.  A ovo Luda je dobila zbog brata, Ludog Raleta. Šta sam sve radio zbog moje Lude Naste, da samo znate… Ali sramota me da pričam.
Elem, u toj mojoj dečačkoj zaljubljenosti prolazili su dani I noći sporo. Non stop mi je bila u mislima, a kada sam bio u njenoj blizini vreme kao da je povuklo ručnu. Samo sam nju video I ništa više. Na žalost, to su svi primetili I počeli da me zavitlavaju. Ne samo zbog mog blentavizma koji sam ispoljavao tih dana, nego I zbog specifičnih fizioloških osobenosti koje su se neželjeno otkrile. I okarakterisale me zauvek. Odatle I vučem nadimak koji mi je Kočijaš velikodušno nadenuo. Dugo sam se nervirao zbog toga ali šta ću… Možda je to moralo tako… Nomen est omen, što bi rekli stari Latini .
A Ludi Rale, sada Kočijaš, je dobio prefiks Ludi zbog jedne ekcesne situacije koja se desila nedugo posle sahrane njihove majke. Neki stariji momci su ga potkačili nešto za sestru, I Rale, koji je bio posebno loše raspoložen tih dana , nije razmišljao mnogo nego je ušao sa njima u verbalni sukob. Kao što rekoh, bio je vispren momak, tako da je na rečima ove dripce upropastio. Svi su čuli za taj događaj u kraju pa je moralo da se desi još nešto. I desilo se… Oni momci su tražili Raleta da se sa njim obračunaju fizički, hteli su da ga umlate dobrano, da mu pokažu ko je ko u našem kraju. Međutim, Rale tih dana nije bio u kontaktu sa strahom I pameću, tako da je izašao sam na crtu ovima. Njih je bilo četvorica I svi su bili stariji I veći od Raleta. Nikakav problem. Rale je poneo pikado strelice. Momci su, svi do jednog završili u bolnici. Na infektivnoj.  Na duže vreme. Rale je prethodno vrhove strelica umočio u neki mulj koji je godinama stajao u dvorištu napuštene fabrike, dole niz ulicu. Posle su pričali da se taj mulj stvorio od raznih otpadnih voda, kanalizacije, I onoga što su ljudi iz komšiluka tu prosipali:  posle zamene ulja na kolima ili kad su bacali neiskorišćene farbe I razne druge stvari koje nisu želeli u svojoj blizini. Otrov živi, da ga zaobilaziš u širokom luku.
Oni momci I dalje imaju ozbiljne zdravstvene posledice zbog toga, a Rale je zasluženo dobio ono Ludi ispred imena. Sa godinama je to samo potvrđivao. Sve do onog brodoloma…
A I taj događaj je čudnovat. Kad malo bolje razmislim, to što se desilo je samo još jedna kap boje koja je povezala sve naše sudbine u sliku koju niko od nas ne može da sagleda jer je prevelika.
Neko mi kuca na vrata. Idem da vidim ko je pa nastavljam. Da ne izlapi…

Mladen Hinić

Matičnjak,lipa,valerijana

Besciljno je lutao ulicama starog kraja. Tražio je neki znak da bi odatle trebao ponovo da počne, tu da se vrati. Nije ga našao do sada.
Tu je proveo detinjstvo. Tu je završio sve škole, i fakultet čak. Nije smatrao to za neki plus. Mislim, to što mu je sve bilo u kraju, nije ga to mnogo zanimalo. Nije često bio posvećen stvarima koje je radio ali ovo je bilo drugačije. Ili je on bio drugačiji?
Primetno je da je najzad sazreo. Nije baš za hvalu da kažeš da si sazreo u tim godinama, ali bolje ikad nego nikad. Ponašanje mu je bilo odmerenije, postao je pažljiviji u komunikaciji sa drugima. Primećivalo se da svakom prilazi sa uvažavanjem i ljubaznošću. Poznajem ga odavno, ali ovakvog ga nisam viđao. Sreli smo se slučajno. Ja sam išao u apoteku da uzmem neke tablete protiv glavobolje; nešto me muči u poslednjih desetak dana i malo-malo pa me glava otkida, srce mi zalupa, ne mogu da spavam najbolje… Migrena, šta li. Ma mnogo sam nervozan zbog posla…Valjda je migrena… Sve više mi smeta to zato sam i krenuo u apoteku, valjda imaju nešto za to. Pomalo me i plaši to moje stanje, odjednom krene, ne znam zašto. A nemam zdravstvenu knjižicu jer firma nije plaćala neki porez ili prinos pa im ne daju da overe knjižice. Ma…
On je lutao sa rukama u džepovima i nekim setnim poluosmehom na licu. Jedva sam ga prepoznao. U stvari, on je prepoznao mene. Kako, nemam pojma; ugojio sam se barem petnaestak kila od našeg poslednjeg susreta, izgubio sam kosu i dioptrija mi se udvostručila.
A on, u nekom tankom džemperu sa v izrezom boje prezrele kruške i pantalonama koje su vukle na crno ali ne zift nego nekako crno-sive,svetlo crne, šta li. Ma ja sa bojama nisam u vinklu. Ja ionako razlikujem samo pet,šest boja i to je to: crna,crvena,bela,plava,zelena i žuta, i ćao. Šta će mi više, ionako me šećer ubi, skoro sam poluslep. Sve od stresa. Nisam likovni kritičar pa da mi nešto mnogo zavisi od toga.
Elem, on je mene prepoznao i baš se iskreno obradovao kad me je video. Iznenadio me je. Nikad nismo bili u nekim posebno dobrim odnosima. Valjda ljudi sa godinama više vrednuju ta poznanstva iz detinjstva, dal’ ih to vraća kroz vreme, šta li, ne znam…
I ja sam se obradovao tom susretu. Kad sam shvatio ko je to, u stvari. Baš mi je bilo drago da me se seća, nisam to očekivao. Ipak, on je bio šmeker u ono vreme i stariji par godina. To je tada značilo mnogo, par godina. Sećam se kako je jednog mog druga poslao da mu kupi cigarete i dao mu je deset dinara uz obavezno vraćanje kusura. Cigarete su koštale četrdesetak dinara. Ma, ovaj moj drugar nije ni pokušao da se objašnjava s njim. Uzeo je pare i otišao kući.
Ništa se nije desilo zbog toga.
Ja bih se tresao dok ne nađem ostatak para, ali nismo svi isti, zar ne. Zato ja i jesam ovde gde sam: sam, kilav i džvondrav, žena me odavno napustila, deca zaboravila a prijatelji sa posla me izbegavaju jer sam im dosadan. A onaj moj drugar što nije išao po cigare… On je, jadan, u kolicima. Pre petnaestak godina neko mu je polomio kičmu u tuči na nekom brodu restoranu na Savi, onamo na Novom Beogradu. I on je sam, nije se ženio, nema decu, i prosi, tu ispred pijace. Oni koji ga znaju mu uvek daju neku kintu, pomognu mu šta treba, ali to je pasji život. Bio je baš nabusit i eto…naleteo na veću budalu. Žalosno, ali i to je život.
Štimer je bio skoro isti kao pre ko zna koliko godina. Štimer je onaj lik sa početka ove priče, onaj što luta po kraju, nadimak je dobio, koliko se sećam, zato što bi u svakoj potencijalno ekcesnoj situaciji govorio suparniku: “ sad ću da ti naštimujem labrnju, mnogo mi cviliš…“ I štimovao je često.
Seli smo u bistro, tu, na pola ulice u kojoj smo obojica stanovali nekada, i počeli priču. Baš se otvorio, valjda dugo nije pričao sa nekim iz starog kraj, pa mu je trebalo. Mnogo se promenio. Iznutra. Okrenuo je leđa svetu, razočaran u sve prijatelje, rodbinu, porodicu… Ali nekako je bio smiren. Bilo mi je malo i glupo da slušam te priče, ali slušao sam. Radio je preko par godina, zaradio kintu i vratio se ovde. Kupio plac, napravio kuću, prevario neke ljude za neku sitnu lovu, moglo mu se, i počeo da zelenaši. Po malo… Našao devojku, zaljubio se do obrva i oženio je. Izrodili decu, dečka i devojčicu, slatki k’o šećer, pokazivao mi slike na telefonu…Radio i dalje sa lovom, malo jače sada, trebalo mu više, reče. Zbog porodice, kuće, i to…
Trajalo je to neko vreme, izgledalo je dobro kaže. Onda je počeo da švrlja, žena se ugojila kaže, decu raspustila, pare je upropastile. Trošila na gluposti a on se nije mešao. Voleo je uprkos svemu.Valjda.
Sve je ređe bio u kući jer ga je stalno provocirala  a porodica se raspadala, i nije ga bilo previše briga. Ionako su ih samo pare interesovale. Ispostavilo se da ga je žena varala od početka, da deca nisu njegova  da su mu sve pare i imovinu prebacili na njeno ime preko nekog krimi advokata sa kojim je ona bila u šemi. Nije shvatao šta se desilo. Ali jednog dana sretne onog čoveka što ga je zavrnuo za lovu. Štimer ga nije prepoznao ali ovaj čovek njega jeste. Prišao mu je i ljubazno ga potsetio na to ko je i šta se desilo među njima. Štimer nije stigao ni da bekne a čovek, starac iz nekog planinskog zaseoka sa Golije, mu reče da mu je alalio novac koji mu je Štimer na prevaru uzeo. Kaže prodao je svo stado što je imao pa su on i baba (tako je zvao svoju ženu) krenuli u grad da vode teško bolesnog sina na lečenje. Ostala im samo kućica i parče zemje, za baštu, ako sve pare potroše. Krenuli sa strahom u neizvesnost, pa šta im Bog da.
Pošto im je on uzeo sav novac nisu mogli da plate lekarima da im leče sina koji je vrlo brzo i preminuo, možda tri dana posle prijema u bolnicu. Dugo je starac tugovao, kaže, i očajavao što je opljačkan, što je došao u grad da ga lešinari upropaste i ubiju mu sina…Vratio se na svoju planinu i on i baba prezimiše u suzama prvu zimu. Samo krompir i luk su jeli, to im preteklo. A onda, na leto naleteše na neke gradske spodobe koje se izgubiše u šumi. Čuo ih deda kako se dernjaju, dok je skupljao drva za zimu koja dolazi. Ode on da ih potraži da ne navuku zverinje onamo. Našao ih kako kukaju i plaču, tresu se od straha, čuli, kažu, zavijanje. Muskarac i žena, oboje neki doktori, a on doktore nije mirisao više. Ali doktor ga je prepoznao. Video ga je kad je doveo sina u bolnicu. Starac mu je svašta rekao tad, i uzduž i poreko, i nije bio fin. Doktor ga je razumeo i objasnio da njegovom sinu nije bili pomoći, i da je platio suvim zlatom niko ne bi mogao da mu pomogne. „Došlo je njegovo vreme“, reče doktor i objasni starcu sve potanko. I da je onaj lekar što mu je tražio pare uhapšen, i da je namerno dodeljen baš njegovom sinu jer su pretpostavili da su starci spremili pare za lečenje, pa i „čašćavanje“. Mogli su i oni u bajbok, da su mu dali pare, a sina nikako ne bi spasili, došao mu sudnji dan i to ti je. Samo što je onaj lekar otkrio, pošto se starci nisu više javili, još bolesnika kojima je otimao pare za lekove koji im ne trebaju, tako da su mnogi od njih spašeni sigurne smrti. I nekoliko dece… „dvoje nose isto, neobično prezime kao i ti čiča“, reče doktor.
Starac je proplakao kad je shvatio da su dvoje od spašene dece unuci njegovog brata od strica koji je njemu i njegovoj ženi živote spasio u mećavi pre pedesetsedam godina i pri tom je izgubio ruku zbog smrzavanja jer su ga ovo dvoje ostavili plašeći se vukova. Starac nije više smeo bratu na oči, a ovaj nikada nije tražio objašnjenje ili osvetu. Biće dobro, govorio je. Starac je ridao i kukao ali kad je završio zahvalio se Bogu i čvrsto odlučio da izmoli od Gospoda oproštaj za sve ružno što je rekao i mislio do tada. Starac se uvek pitao i plašio da sinovljeva bolest nije kazna za grešan život koji je vodio, ali udaljio se od svih pa i od Boga, tako da nije imao od koga da dobije odgovor. Otišao je u obližnji manastir da se ponudi da pomaže koliko može jer mora i babu da gleda. U manastiru su ga primili i oslanjali se na njega a on se sve više zahvaljivao i Bogu i ljudima na prilici da služi i pomaže. Tako ga put i nanese ponovo u grad, da donese neke biljne čajeve za bratiju, a on nalete na Štimera. Starina mu reče da mu je zahvalan na tome što mu je uzeo novac jer da toga nije bilo nikad se Bogu ne bi vratio, niti bi snagu molitve upoznao. Dade mu jednu kesu sa čajem i reče da zna da mu one pare nisu dobro donele jer što je oteto to je prokleto, pa mu sad od srca daje ono što ima i nada se da će mu koristiti. I starac ode a Štimer ostade u šoku. Sa kesom nekakvog čaja u rukama.
Malo mu je perspektiva pomerena, kaže, razmišlja o prošlosti. Traži način da vrati dugove pa počinje od početka. Od detinjstva pa polako kroz vreme. Ali mora prvo sa sobom da se izmiri. I zato je došao u stari kraj, da se podseti kako je počeo da greši pa da pokuša da izmoli novu priliku. Izvinio mi se što me je opteretio svojom pričom i platio je ceh koji smo napravili. Na odlasku mi reče da sam mu baš pomogao slušajući i dade mi onaj čaj uz reči: „ko zna, možda ti zatreba a ja baš želim da ti nešto darujem, dosta sam uzimao…“ i ode lagano niz ulicu. Gledao sam za njim i pitao sam se kakve nas sve sudbine mogu spopasti a da mi nikada za to ne možemo biti spremni.
Pogledao sam onu kesu sa čajem. Na cedulji je pisalo: Melissa officinalis, Tilia platyphyllos, Valeriana officinalis. Pitao sam u apoteci šta piše na cedulji a oni mi rekoše da su to matičnjak, lipa i valerijana.
To je čaj za smirenje!

Mladen Hinić

SREĆA

Osećaj je sjajan, prosto nestvaran,
Uspeo sam da prebrodim  i jučerašnji dan.
Osmeh mi sa lica ne spada, samo se kezim,
Divno je kad natenane mogu život da mezim.
Nema više zidova, ograda i planina za preći,
Sve što me čeka spremno  primiću, stojeći
Sa obe noge,muški,  čvrsto na tlu,
a dušu ću pustiti da pleše… Nek igra po oblaku.
Najzad mi je jasno šta kaže muzika, šta misle reči,
Najzad sam shvatio da život može srećom da se okreči.
Napokon, suština mi je otkrivena, upoznao sam je,
Ljubav se ne uzima i ne traži – ona se daje!
Daje se svima, kome treba, daje se svakom.
Ama,  daje se i kapom i šakom!
I baš sad ću da se razletim, da raširim krila…
Nikada više neću pasti pod skute tuge i sivila .
E baš neću…
Jer izabrao sam sreću!

Mladen Hinić

Kažu da voljena žena ne stari

Nije  je video dugo, mada se vrzmala često po njegovim mislima. Ali je nije video.
Nije baš želeo da puno razmišlja o njoj zbog svega što se dogodilo, trebalo mu je malo mira. Da sredi misli, da dođe k sebi. Malo je poremećen. Emotivno, ne ono kao on prokišnjava ili nešto slično. Nego, malo je zakačio tahikardiju kad pomisli na nju. Eto…
A onda  je video. Nosila je preveliku tašnu u ruci i žurila je ka kolima. Isparkiravala se žurno pokušavajući da se uključi u saobraćaj. Uspela je. Nije daleko odmakla jer je morala da se zaustavi na semaforu. Nije ga primetila jer je razgovarala telefonom a on je stajao u suprotnoj traci. Mogao je dobro da je vidi. I gledao je.
Nije ostarila, nije imala lice „na dole“, ono tužno,umorno i bezvoljno. Očigledno da razgovor koji je vodila nije zahtevao previše emotivnog uplitanja pa je zaista mogao da je „vidi“.
Nije želeo da je vidi. Ne tako, ne slučajno. Želeo je da je vidi u trenutku kada je potpuno spreman za to, spreman da istrpi  emocije koje bi taj susret probudio u njemu. Kakve god da su. Šta da radiš, život ti ne daje uvek ono što ti u tom trenutku treba.
Ili ti baš to daje? Možda je to bilo baš ono što mu je u tom trenutku trebalo, a nije toga bio svestan tada. Mislim, nije svestan ni sada, ali dobro…
Elem, video je. Gledao je… Lepa je. Bar njemu je lepa. Kosu je pustila niz lice pa je stalno pokušavala da je skloni koristeći naočare kao rajf, kaže. Nije volela da vezuje kosu u rep, jer joj je to prouzrokovalo glavobolju posle nekog vremena. Svejedno je bila lepa. I nije imala bore. Bar ih on nije primetio. Dobro, možda je i imala neke male; one oko usana, smejalice. I poneku na čelu, od problema koji su  zahtevali da se malo namršti. Ali to je imala od kad je on zna. Nije stekla još neku. Blago njoj.
Njen pogled  je imao nekakvu mirnoću, kao da je skroz fokusirana na život i dobro se nosi sa njim. Iznenadio  se zbog toga. Mislim, drago mu je, ali nije bila takva ranije. Bar se on ne seća.
Dugo je nije video i nije ni čudo što se vidi razlika. Ljudi se menjaju, to je činjenica. Sve se menja. To je prirodno, u biti prirode i svega što je njen deo je konstantna promena. Mislimo da je sve isto ali nije. Sve se menja, jedino što smo mi previše nehajni da to primetimo. On prvi je bio takav. Na njegovu žalost. Sad shvata  da je promena dobra. Svestan je da  se i on sam promenio, i drago mu je zbog toga. Samo, mora da preuzme kontrolu nad tim procesom i biće super.
Ali što se tiče nje, njemu se čini da se njeno lice nije promenilo ni malo. Pogled jeste, ali ne i  lice.
Jasno mu je da ne može da postane mlađe, osim putem neke vrste rekonstruktivne hirurške intervencije, mada ona nije naklonjena tome. Bar nije bila… Ali to poznato  lice nije ni ostarilo.
Isto je kao kada je ga video poslednji put. A ima tome dosta vremena… Nije mu jasno kako to da je ostala ista. Mislim , njen lik je isti kao nekad.
Pa on je omatorio i odrtaveo po glavi, a za ostatak neću ni da govorim. Prirodno je  da ti telo reaguje na spoljašnje uticaje i protok vremena. Pa odelo ti se pohaba, nosio ga ili ne, a ne ljudsko telo. A pogotovo lice, koje stalno stoji ispred tebe kao vetrobransko staklo na kolima ili motoru. Ma džaba kreme i pomade, džaba masaže i ostale vradžbine, lice je prvo na udaru. I normalno je da prvo i oseti posledice.
Ali ne njeno lice. Ono je i dalje lepo. Možda i previše za njega.
Priznao mi je, doduše nerado, da mu to malo i smeta. Ne oseća zavist, nije ni zloban, pa da misli loše o njoj ili joj, daleko bilo, želi nešto loše. Ne, nikako! Nego, nekako mu smeta jer je to lice bilo isto takvo i onda kad je sve bilo dobro među njima, kad je bio srećan ( ali nije to shvatao tada ).
Podseća ga, kaže, na te trenutke kojih više nema i to ga malo pomera. U glavi. I ona tahikardija se odmah javlja, šta ćeš… Zato mu smeta. Nije siguran da je to baš nenormalno, kaže, valjda bi se tako osećala većina ljudi. Ovo sad deluje kao da se pravdao, ali meni nije tako izgledalo kad mi je ovo pričao.  Želeo je da se oseća dobro, to je sve. Moram priznati da sam mu verovao, delovao mi je iskreno. Pogotovo zbog onoga što mi je posle rekao.
Evo, navešću tačno ono što mi je ispričao, pa vi sami procenite:
„Pazi sad ovo: izgleda da ja želim da njeno lice napadnu bore i ostale napasti, da to lice poružni i onda će meni  biti bolje. To bi onda pokazivalo da dok smo bili zajedno onda joj je bilo dobro, a sad kad mene nema pored nje onda je njoj loše i ima brige i ostale gluposti… A ovako, pošto je i dalje lepa i ista kao uvek, onda to znači da ja nisam ni na jedan način uticao na njen život,nisam ostavio nikakav  vidljiv trag i to me mnogo nervira.
Kakav užas! Kakva ružna misao, prosto sramotna. Čoveče, nisam takav! Ma, strašno… Da li sam ja zaista toliki egomanijak pa smatram da jedino ja mogu da dam nešto lepo i dobro, kvalitetno, vredno… Zar ne postoji niko drugi ko ima neke bolje osobine od mene?  Pa reci mi…!“
Bilo mi ga je žao, nije loš tip.
Ali postavio je misao u moj um i sad se ja mučim sa njom.
Naravno da postoji bolji, i toga je i on svestan. Pa nije on najbolji na svetu, nije ni blizu.
Ali očigledno da je nekako, iz nekog razloga  mislio da jeste. A nemam pojma zašto. Nije znao ni on.  Nije siguran čak ni da želi da bude najbolji,kaže . A i to nije normalno. Prosto, čovek bi trebalo da teži tome da bude što je moguće bolji, i u toj težnji se može desiti i da zaista postane najbolji u nečemu. Neko je sigurno najbolji čovek na svetu.
On nije taj, toga je svestan. Ali ipak izgleda da misli, u nekim trenucima, da jeste. Bar što se tiče nje.
Mada, iz njegove priče sam shvatio da nije bio baš najbolji ni za nju. Očigledno je ona tako mislila, a to se i pokazalo kao tačno. Ukapirao je nekako… Ali, to iznenađenje kada je primetio da je njen lik ostao isti uprkos vremenu i svemu što se dogodilo, to mu nije dalo mira.
Moram da priznam, ni meni.
Razmišljao sam o tome, zašto je to tako, koji su uzroci… ali džaba. Nisam je poznavao.
Nemam pojma šta mu se mota u dubini duše.
I ne znam što je meni sve to ispričao, kao da sam ja stručnjak za međuljudske odnose i parapsihopatologiju. Samo me je ubacio u svoj trip i eto ti… Sad se ja nerviram i kao mozgam nešto.
Ma, i ja sam prokisao čim se uplićem u ovakve priče: ona mi fali, ali ja sam ljut, a ona je lepa, ali mene je blam, a možda bi htela , a ja nemam čuku, a ona me neće, a ja ne znam šta hoću,a bla bla bla bla…
Pišem samo da bih to izbacio iz glave pa da onaj ko čita malo misli o tome umesto mene. Pa nisam ja za takve stvari, ja sam od malo čvršće građe.
Kao fosna, otprilike. Da kažemo, bukova…
Možda je voli i dalje.
A čuo sam za izreku da voljena žena ne stari.
Možda je to.
Ljubav je konzervator i  kozmetičar vrhunskih karakteristika, daje ti šarene naočare, pusti ti anđeosku muziku i  hrani te nektarom.
Dok je prisutna.
A ako je previše uzimaš ‘oće malo i da gorči.
Ma, svejedno…

Mladen Hinić

Klečim…

Klečim.
Možda predugo već.
A možda je potrebno još malo…ili mnogo ? Ma neka …
Klečim.
A znam da lutam po mislima .
I znam da to nije put koji me već odavno čeka.
Klečim.
Ruke mi ne pomažu da dosegnem…
da dostignem, prihvatim ,prigrlim
nepoznanicu za kojom tragam u trenovima.
Klečim .
Gledam unutra tražeći odgovor ili uputstvo ,
I sve to radim već predugo, noćima, danima…
Klečim.
I znam da treba, da je dobro,
kada se trudim da stignem , da priđem ,
da osetim to što skrivano je od svega.
Klečim.
I Smejem se, jer bol je prošao .
Ostade čista volja da istrajem I ne ustuknem
pred preprekom što me čeka.
Klečim.
I dalje klečim jer vidim bolje ,
a nije izgledalo da je moguće .
Klečim .
I znam zašto je sve,
znam zašto sam ja ušao u svanuće.
…Jer klečim!

Pomozi…

Nađoh te u kišama što padaše noćima,
I uhvatih sebe kako kasnim za snovima,
Tamo se lik tvoj prelivao u bojama
Što činiše ljubav u svim mojim mislima.

Ploviš sada meandrima mojih želja,
Hrabro, smelo, ali tiho, s puno strpljenja,
Pomozi, učini, sastavi mrvice negdašnjeg htenja
Da te vratim u dane mog življenja.