Ustajem, gledam buđenje dana, pomalo sivog,
Sunčevi zraci se guraju kroz krošnje drveća silnog,
I borba svetlosti i tame se nastavlja.
Shvatam, najzad, da ta borba nikada ne posustaje,
Tešim se: tama pod svetlošću bledi, odustaje…
Evo ! Konačno se zrak života u zenicu postavlja,
Mogao bih zaplakati. Radosno i iskreno…
Utiskom teran, srećom nagrađen, jer bledi i sivilo,
Stojeći čekam da tmine ugledam pad.
Misao koju čuvam za taj, najlepši tren
Ostaće da čeka…jer boj nikada neće biti završen.
Mladen Hinić
