Kažu da voljena žena ne stari

Nije  je video dugo, mada se vrzmala često po njegovim mislima. Ali je nije video.
Nije baš želeo da puno razmišlja o njoj zbog svega što se dogodilo, trebalo mu je malo mira. Da sredi misli, da dođe k sebi. Malo je poremećen. Emotivno, ne ono kao on prokišnjava ili nešto slično. Nego, malo je zakačio tahikardiju kad pomisli na nju. Eto…
A onda  je video. Nosila je preveliku tašnu u ruci i žurila je ka kolima. Isparkiravala se žurno pokušavajući da se uključi u saobraćaj. Uspela je. Nije daleko odmakla jer je morala da se zaustavi na semaforu. Nije ga primetila jer je razgovarala telefonom a on je stajao u suprotnoj traci. Mogao je dobro da je vidi. I gledao je.
Nije ostarila, nije imala lice „na dole“, ono tužno,umorno i bezvoljno. Očigledno da razgovor koji je vodila nije zahtevao previše emotivnog uplitanja pa je zaista mogao da je „vidi“.
Nije želeo da je vidi. Ne tako, ne slučajno. Želeo je da je vidi u trenutku kada je potpuno spreman za to, spreman da istrpi  emocije koje bi taj susret probudio u njemu. Kakve god da su. Šta da radiš, život ti ne daje uvek ono što ti u tom trenutku treba.
Ili ti baš to daje? Možda je to bilo baš ono što mu je u tom trenutku trebalo, a nije toga bio svestan tada. Mislim, nije svestan ni sada, ali dobro…
Elem, video je. Gledao je… Lepa je. Bar njemu je lepa. Kosu je pustila niz lice pa je stalno pokušavala da je skloni koristeći naočare kao rajf, kaže. Nije volela da vezuje kosu u rep, jer joj je to prouzrokovalo glavobolju posle nekog vremena. Svejedno je bila lepa. I nije imala bore. Bar ih on nije primetio. Dobro, možda je i imala neke male; one oko usana, smejalice. I poneku na čelu, od problema koji su  zahtevali da se malo namršti. Ali to je imala od kad je on zna. Nije stekla još neku. Blago njoj.
Njen pogled  je imao nekakvu mirnoću, kao da je skroz fokusirana na život i dobro se nosi sa njim. Iznenadio  se zbog toga. Mislim, drago mu je, ali nije bila takva ranije. Bar se on ne seća.
Dugo je nije video i nije ni čudo što se vidi razlika. Ljudi se menjaju, to je činjenica. Sve se menja. To je prirodno, u biti prirode i svega što je njen deo je konstantna promena. Mislimo da je sve isto ali nije. Sve se menja, jedino što smo mi previše nehajni da to primetimo. On prvi je bio takav. Na njegovu žalost. Sad shvata  da je promena dobra. Svestan je da  se i on sam promenio, i drago mu je zbog toga. Samo, mora da preuzme kontrolu nad tim procesom i biće super.
Ali što se tiče nje, njemu se čini da se njeno lice nije promenilo ni malo. Pogled jeste, ali ne i  lice.
Jasno mu je da ne može da postane mlađe, osim putem neke vrste rekonstruktivne hirurške intervencije, mada ona nije naklonjena tome. Bar nije bila… Ali to poznato  lice nije ni ostarilo.
Isto je kao kada je ga video poslednji put. A ima tome dosta vremena… Nije mu jasno kako to da je ostala ista. Mislim , njen lik je isti kao nekad.
Pa on je omatorio i odrtaveo po glavi, a za ostatak neću ni da govorim. Prirodno je  da ti telo reaguje na spoljašnje uticaje i protok vremena. Pa odelo ti se pohaba, nosio ga ili ne, a ne ljudsko telo. A pogotovo lice, koje stalno stoji ispred tebe kao vetrobransko staklo na kolima ili motoru. Ma džaba kreme i pomade, džaba masaže i ostale vradžbine, lice je prvo na udaru. I normalno je da prvo i oseti posledice.
Ali ne njeno lice. Ono je i dalje lepo. Možda i previše za njega.
Priznao mi je, doduše nerado, da mu to malo i smeta. Ne oseća zavist, nije ni zloban, pa da misli loše o njoj ili joj, daleko bilo, želi nešto loše. Ne, nikako! Nego, nekako mu smeta jer je to lice bilo isto takvo i onda kad je sve bilo dobro među njima, kad je bio srećan ( ali nije to shvatao tada ).
Podseća ga, kaže, na te trenutke kojih više nema i to ga malo pomera. U glavi. I ona tahikardija se odmah javlja, šta ćeš… Zato mu smeta. Nije siguran da je to baš nenormalno, kaže, valjda bi se tako osećala većina ljudi. Ovo sad deluje kao da se pravdao, ali meni nije tako izgledalo kad mi je ovo pričao.  Želeo je da se oseća dobro, to je sve. Moram priznati da sam mu verovao, delovao mi je iskreno. Pogotovo zbog onoga što mi je posle rekao.
Evo, navešću tačno ono što mi je ispričao, pa vi sami procenite:
„Pazi sad ovo: izgleda da ja želim da njeno lice napadnu bore i ostale napasti, da to lice poružni i onda će meni  biti bolje. To bi onda pokazivalo da dok smo bili zajedno onda joj je bilo dobro, a sad kad mene nema pored nje onda je njoj loše i ima brige i ostale gluposti… A ovako, pošto je i dalje lepa i ista kao uvek, onda to znači da ja nisam ni na jedan način uticao na njen život,nisam ostavio nikakav  vidljiv trag i to me mnogo nervira.
Kakav užas! Kakva ružna misao, prosto sramotna. Čoveče, nisam takav! Ma, strašno… Da li sam ja zaista toliki egomanijak pa smatram da jedino ja mogu da dam nešto lepo i dobro, kvalitetno, vredno… Zar ne postoji niko drugi ko ima neke bolje osobine od mene?  Pa reci mi…!“
Bilo mi ga je žao, nije loš tip.
Ali postavio je misao u moj um i sad se ja mučim sa njom.
Naravno da postoji bolji, i toga je i on svestan. Pa nije on najbolji na svetu, nije ni blizu.
Ali očigledno da je nekako, iz nekog razloga  mislio da jeste. A nemam pojma zašto. Nije znao ni on.  Nije siguran čak ni da želi da bude najbolji,kaže . A i to nije normalno. Prosto, čovek bi trebalo da teži tome da bude što je moguće bolji, i u toj težnji se može desiti i da zaista postane najbolji u nečemu. Neko je sigurno najbolji čovek na svetu.
On nije taj, toga je svestan. Ali ipak izgleda da misli, u nekim trenucima, da jeste. Bar što se tiče nje.
Mada, iz njegove priče sam shvatio da nije bio baš najbolji ni za nju. Očigledno je ona tako mislila, a to se i pokazalo kao tačno. Ukapirao je nekako… Ali, to iznenađenje kada je primetio da je njen lik ostao isti uprkos vremenu i svemu što se dogodilo, to mu nije dalo mira.
Moram da priznam, ni meni.
Razmišljao sam o tome, zašto je to tako, koji su uzroci… ali džaba. Nisam je poznavao.
Nemam pojma šta mu se mota u dubini duše.
I ne znam što je meni sve to ispričao, kao da sam ja stručnjak za međuljudske odnose i parapsihopatologiju. Samo me je ubacio u svoj trip i eto ti… Sad se ja nerviram i kao mozgam nešto.
Ma, i ja sam prokisao čim se uplićem u ovakve priče: ona mi fali, ali ja sam ljut, a ona je lepa, ali mene je blam, a možda bi htela , a ja nemam čuku, a ona me neće, a ja ne znam šta hoću,a bla bla bla bla…
Pišem samo da bih to izbacio iz glave pa da onaj ko čita malo misli o tome umesto mene. Pa nisam ja za takve stvari, ja sam od malo čvršće građe.
Kao fosna, otprilike. Da kažemo, bukova…
Možda je voli i dalje.
A čuo sam za izreku da voljena žena ne stari.
Možda je to.
Ljubav je konzervator i  kozmetičar vrhunskih karakteristika, daje ti šarene naočare, pusti ti anđeosku muziku i  hrani te nektarom.
Dok je prisutna.
A ako je previše uzimaš ‘oće malo i da gorči.
Ma, svejedno…

Mladen Hinić

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.