Matičnjak,lipa,valerijana

Besciljno je lutao ulicama starog kraja. Tražio je neki znak da bi odatle trebao ponovo da počne, tu da se vrati. Nije ga našao do sada.
Tu je proveo detinjstvo. Tu je završio sve škole, i fakultet čak. Nije smatrao to za neki plus. Mislim, to što mu je sve bilo u kraju, nije ga to mnogo zanimalo. Nije često bio posvećen stvarima koje je radio ali ovo je bilo drugačije. Ili je on bio drugačiji?
Primetno je da je najzad sazreo. Nije baš za hvalu da kažeš da si sazreo u tim godinama, ali bolje ikad nego nikad. Ponašanje mu je bilo odmerenije, postao je pažljiviji u komunikaciji sa drugima. Primećivalo se da svakom prilazi sa uvažavanjem i ljubaznošću. Poznajem ga odavno, ali ovakvog ga nisam viđao. Sreli smo se slučajno. Ja sam išao u apoteku da uzmem neke tablete protiv glavobolje; nešto me muči u poslednjih desetak dana i malo-malo pa me glava otkida, srce mi zalupa, ne mogu da spavam najbolje… Migrena, šta li. Ma mnogo sam nervozan zbog posla…Valjda je migrena… Sve više mi smeta to zato sam i krenuo u apoteku, valjda imaju nešto za to. Pomalo me i plaši to moje stanje, odjednom krene, ne znam zašto. A nemam zdravstvenu knjižicu jer firma nije plaćala neki porez ili prinos pa im ne daju da overe knjižice. Ma…
On je lutao sa rukama u džepovima i nekim setnim poluosmehom na licu. Jedva sam ga prepoznao. U stvari, on je prepoznao mene. Kako, nemam pojma; ugojio sam se barem petnaestak kila od našeg poslednjeg susreta, izgubio sam kosu i dioptrija mi se udvostručila.
A on, u nekom tankom džemperu sa v izrezom boje prezrele kruške i pantalonama koje su vukle na crno ali ne zift nego nekako crno-sive,svetlo crne, šta li. Ma ja sa bojama nisam u vinklu. Ja ionako razlikujem samo pet,šest boja i to je to: crna,crvena,bela,plava,zelena i žuta, i ćao. Šta će mi više, ionako me šećer ubi, skoro sam poluslep. Sve od stresa. Nisam likovni kritičar pa da mi nešto mnogo zavisi od toga.
Elem, on je mene prepoznao i baš se iskreno obradovao kad me je video. Iznenadio me je. Nikad nismo bili u nekim posebno dobrim odnosima. Valjda ljudi sa godinama više vrednuju ta poznanstva iz detinjstva, dal’ ih to vraća kroz vreme, šta li, ne znam…
I ja sam se obradovao tom susretu. Kad sam shvatio ko je to, u stvari. Baš mi je bilo drago da me se seća, nisam to očekivao. Ipak, on je bio šmeker u ono vreme i stariji par godina. To je tada značilo mnogo, par godina. Sećam se kako je jednog mog druga poslao da mu kupi cigarete i dao mu je deset dinara uz obavezno vraćanje kusura. Cigarete su koštale četrdesetak dinara. Ma, ovaj moj drugar nije ni pokušao da se objašnjava s njim. Uzeo je pare i otišao kući.
Ništa se nije desilo zbog toga.
Ja bih se tresao dok ne nađem ostatak para, ali nismo svi isti, zar ne. Zato ja i jesam ovde gde sam: sam, kilav i džvondrav, žena me odavno napustila, deca zaboravila a prijatelji sa posla me izbegavaju jer sam im dosadan. A onaj moj drugar što nije išao po cigare… On je, jadan, u kolicima. Pre petnaestak godina neko mu je polomio kičmu u tuči na nekom brodu restoranu na Savi, onamo na Novom Beogradu. I on je sam, nije se ženio, nema decu, i prosi, tu ispred pijace. Oni koji ga znaju mu uvek daju neku kintu, pomognu mu šta treba, ali to je pasji život. Bio je baš nabusit i eto…naleteo na veću budalu. Žalosno, ali i to je život.
Štimer je bio skoro isti kao pre ko zna koliko godina. Štimer je onaj lik sa početka ove priče, onaj što luta po kraju, nadimak je dobio, koliko se sećam, zato što bi u svakoj potencijalno ekcesnoj situaciji govorio suparniku: “ sad ću da ti naštimujem labrnju, mnogo mi cviliš…“ I štimovao je često.
Seli smo u bistro, tu, na pola ulice u kojoj smo obojica stanovali nekada, i počeli priču. Baš se otvorio, valjda dugo nije pričao sa nekim iz starog kraj, pa mu je trebalo. Mnogo se promenio. Iznutra. Okrenuo je leđa svetu, razočaran u sve prijatelje, rodbinu, porodicu… Ali nekako je bio smiren. Bilo mi je malo i glupo da slušam te priče, ali slušao sam. Radio je preko par godina, zaradio kintu i vratio se ovde. Kupio plac, napravio kuću, prevario neke ljude za neku sitnu lovu, moglo mu se, i počeo da zelenaši. Po malo… Našao devojku, zaljubio se do obrva i oženio je. Izrodili decu, dečka i devojčicu, slatki k’o šećer, pokazivao mi slike na telefonu…Radio i dalje sa lovom, malo jače sada, trebalo mu više, reče. Zbog porodice, kuće, i to…
Trajalo je to neko vreme, izgledalo je dobro kaže. Onda je počeo da švrlja, žena se ugojila kaže, decu raspustila, pare je upropastile. Trošila na gluposti a on se nije mešao. Voleo je uprkos svemu.Valjda.
Sve je ređe bio u kući jer ga je stalno provocirala  a porodica se raspadala, i nije ga bilo previše briga. Ionako su ih samo pare interesovale. Ispostavilo se da ga je žena varala od početka, da deca nisu njegova  da su mu sve pare i imovinu prebacili na njeno ime preko nekog krimi advokata sa kojim je ona bila u šemi. Nije shvatao šta se desilo. Ali jednog dana sretne onog čoveka što ga je zavrnuo za lovu. Štimer ga nije prepoznao ali ovaj čovek njega jeste. Prišao mu je i ljubazno ga potsetio na to ko je i šta se desilo među njima. Štimer nije stigao ni da bekne a čovek, starac iz nekog planinskog zaseoka sa Golije, mu reče da mu je alalio novac koji mu je Štimer na prevaru uzeo. Kaže prodao je svo stado što je imao pa su on i baba (tako je zvao svoju ženu) krenuli u grad da vode teško bolesnog sina na lečenje. Ostala im samo kućica i parče zemje, za baštu, ako sve pare potroše. Krenuli sa strahom u neizvesnost, pa šta im Bog da.
Pošto im je on uzeo sav novac nisu mogli da plate lekarima da im leče sina koji je vrlo brzo i preminuo, možda tri dana posle prijema u bolnicu. Dugo je starac tugovao, kaže, i očajavao što je opljačkan, što je došao u grad da ga lešinari upropaste i ubiju mu sina…Vratio se na svoju planinu i on i baba prezimiše u suzama prvu zimu. Samo krompir i luk su jeli, to im preteklo. A onda, na leto naleteše na neke gradske spodobe koje se izgubiše u šumi. Čuo ih deda kako se dernjaju, dok je skupljao drva za zimu koja dolazi. Ode on da ih potraži da ne navuku zverinje onamo. Našao ih kako kukaju i plaču, tresu se od straha, čuli, kažu, zavijanje. Muskarac i žena, oboje neki doktori, a on doktore nije mirisao više. Ali doktor ga je prepoznao. Video ga je kad je doveo sina u bolnicu. Starac mu je svašta rekao tad, i uzduž i poreko, i nije bio fin. Doktor ga je razumeo i objasnio da njegovom sinu nije bili pomoći, i da je platio suvim zlatom niko ne bi mogao da mu pomogne. „Došlo je njegovo vreme“, reče doktor i objasni starcu sve potanko. I da je onaj lekar što mu je tražio pare uhapšen, i da je namerno dodeljen baš njegovom sinu jer su pretpostavili da su starci spremili pare za lečenje, pa i „čašćavanje“. Mogli su i oni u bajbok, da su mu dali pare, a sina nikako ne bi spasili, došao mu sudnji dan i to ti je. Samo što je onaj lekar otkrio, pošto se starci nisu više javili, još bolesnika kojima je otimao pare za lekove koji im ne trebaju, tako da su mnogi od njih spašeni sigurne smrti. I nekoliko dece… „dvoje nose isto, neobično prezime kao i ti čiča“, reče doktor.
Starac je proplakao kad je shvatio da su dvoje od spašene dece unuci njegovog brata od strica koji je njemu i njegovoj ženi živote spasio u mećavi pre pedesetsedam godina i pri tom je izgubio ruku zbog smrzavanja jer su ga ovo dvoje ostavili plašeći se vukova. Starac nije više smeo bratu na oči, a ovaj nikada nije tražio objašnjenje ili osvetu. Biće dobro, govorio je. Starac je ridao i kukao ali kad je završio zahvalio se Bogu i čvrsto odlučio da izmoli od Gospoda oproštaj za sve ružno što je rekao i mislio do tada. Starac se uvek pitao i plašio da sinovljeva bolest nije kazna za grešan život koji je vodio, ali udaljio se od svih pa i od Boga, tako da nije imao od koga da dobije odgovor. Otišao je u obližnji manastir da se ponudi da pomaže koliko može jer mora i babu da gleda. U manastiru su ga primili i oslanjali se na njega a on se sve više zahvaljivao i Bogu i ljudima na prilici da služi i pomaže. Tako ga put i nanese ponovo u grad, da donese neke biljne čajeve za bratiju, a on nalete na Štimera. Starina mu reče da mu je zahvalan na tome što mu je uzeo novac jer da toga nije bilo nikad se Bogu ne bi vratio, niti bi snagu molitve upoznao. Dade mu jednu kesu sa čajem i reče da zna da mu one pare nisu dobro donele jer što je oteto to je prokleto, pa mu sad od srca daje ono što ima i nada se da će mu koristiti. I starac ode a Štimer ostade u šoku. Sa kesom nekakvog čaja u rukama.
Malo mu je perspektiva pomerena, kaže, razmišlja o prošlosti. Traži način da vrati dugove pa počinje od početka. Od detinjstva pa polako kroz vreme. Ali mora prvo sa sobom da se izmiri. I zato je došao u stari kraj, da se podseti kako je počeo da greši pa da pokuša da izmoli novu priliku. Izvinio mi se što me je opteretio svojom pričom i platio je ceh koji smo napravili. Na odlasku mi reče da sam mu baš pomogao slušajući i dade mi onaj čaj uz reči: „ko zna, možda ti zatreba a ja baš želim da ti nešto darujem, dosta sam uzimao…“ i ode lagano niz ulicu. Gledao sam za njim i pitao sam se kakve nas sve sudbine mogu spopasti a da mi nikada za to ne možemo biti spremni.
Pogledao sam onu kesu sa čajem. Na cedulji je pisalo: Melissa officinalis, Tilia platyphyllos, Valeriana officinalis. Pitao sam u apoteci šta piše na cedulji a oni mi rekoše da su to matičnjak, lipa i valerijana.
To je čaj za smirenje!

Mladen Hinić

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.