Luda Nasta

Štimera sam ponovo sreo nekoliko nedelja kasnije. Ponovo je lutao tu po kraju tražeći početak. Prišao sam mu sa širokim osmehom . „Gde si, bre, prijatelju? Da znaš da si mi mnogo pomogao.“ Njegov izraz na licu nije odavao iznenađenje nego je, nekako bio smiren; samo mu se leva strana usana malo izvila u stranu. To je trebao da bude osmeh, šta li.
„ Onaj čaj što si mi dao onomad, mnogo mi je pomogao. To je neka mešavina za smirenje nerava, a ja bio napet  kao struna tih dana. Legao mi je kao budali šamar“, rekoh mu ja u jednom dahu. Počeo je da se smeje, onako, od srca. Videlo se da je bio radostan. A onda je počeo da plače. Savio se do zemlje i glasno ridao. Tresao se kao prut. Bilo mi je neprijatno, tu na sred ulice, ja stojim a mator čovek plače ispred mene. Šta me snađe, brate mili. Počeo sam da ga tešim, pa mu pomognem da ustane, pa ga zagrlim kao brata, pričam mu da je sve dobro,biće dobro…
„Sve ima smisla. Tek sad vidim da sve to ima smisla. Niko nije kriv… Samo ja. Samo ja! Čekaj! Pa ja mogu…Jao, ostade mi…!“ To je sve što mi je rekao pre nego što je otrčao od mene preko tramvajskih šina pa zalomio levo ka gimnaziji. Ni zdravo, ni ćao…ništa. E, ludaka…
To ti je kraj u kojem sam odrastao. Ako ne odeš – propadneš, ako se vratiš – poludeo si, ili ćeš tek da poludiš. Pa šta ja radim ovde sve ove godine? Gde mi život prođe, a gde mladost? Ma…to se ja malo foliram sad. Nisam neki kapacitet za intelektualca, a nisam ni za ove ulične fazone. Mislim, znam ih ja, malo sam i radio ranije, ali nije to za mene. Neka, bolje da živuckam ovako, po malo, nego da budem faca pet,šest dana, pa ćao. Pod blažujku. Hvala lepo. Neću da budem kao Kočijaš( sad ga zovu Kočijaš jer vozi kola s jednom konjskom snagom) I da završim u kolicima zato što se nekom jačem nešto nije dopalo što sam rekao ili štagod. Pusti ti to…
A I taj Kočijaš nije uvek bio poznat pod tim nadimkom. Ranije su ga zvali Ludi Rale. Kočijaš je postao tek posle  “brodoloma”. Tako zovu ono kad su Ludom Raletu izlomili kičmu na onom brodu na Savi. Šta da kažem, ovde se lako dobijaju nadimci. Ali većinom su zasluženi. I definitivno su živopisni. Možda se pitate kako mene zovu, koji je moj nadimak. E, pa, to neću još da vam kažem. Ima vremena za to. Volim da budem malo tajanstven. Mogu da vam kažem samo to da mi je nadimak dao baš Kočijaš, u vreme dok je još bio Ludi Rale.
On je stvarno ponosno nosio svoj nadimak. I baš mu je pristajao. Znam ga od pamtiveka, zajedno smo išli u školu. On je bio vispren momak, nasmejan, duhovit. Ćaleta nije poznavao a majka mu se mučila onoliko, za njega I sestru, da ih odgaji, izvede na pravi put I to. Umrla je jadnica od tuge  kad  su joj javili da se njen brat udavio negde na Dunavu, na kupanju. Napio se I otišao da pliva. Nije se više vratio… Kočijaš je tada imao jedanaest godina a sestra je bila godinu dana starija. Nisam siguran da im je otac bio isti, mada su ličili na majku oboje. Možda jeste, možda nije, nikada to nisam saznao. Bilo mi je glupo da pitam. Nema ni veze, bili su dobri oboje, samo je Kočijaš načisto skrenuo kad mu je majka umrla. Tada su ga I prozvali Ludi Rale, ali razlog ću vam reći malo kasnije.
Prvo da vam priznam ( ovo nikom nikad nisam rekao  I zato psssst!) da sam godinama bio zatalambasan  u njegovu sestru. Strahota koliko sam se zaljubio.  Jeste bila malo starija od mene, al šta. Ljubav ne zna za godine, jel da? Ma, otkačio sam skroz za njom. Negde posle sahrane njihove majke došla je tetka da ih čuva I pazi. Tetku je oterao muž je nije mogla da rodi a tuđu decu nije hteo da podiže, tako da je njen predlog da usvoje ovo dvoje bio odbijen. Na glavu mu se popela moleći ga I preteći mu da će ga ostaviti ako to ne uradi a on uzeo kaiš pa po leđima. I isterao je u sred noći. I njih sa njom, pošto su kod njih I boravili od majčine smrti. Ona, jadna , šta će nego da dođe kod njih kući I da sa njima nastavi život, kakavgod da je. Nije im bilo lako, ali moralo se…
I tako, posle nekog vremena, ja navratim kod njih da pozovem Ludog Raleta na rođendan ( tad nije bilo mobilnih telefona I ostale elektronike pa si sve morao peške ili poštom) a tako I rekoh njegovoj sestri. Kad je ona čula kako sam ga nazvao načisto je šiznula. Te kako ti to njega zoveš, te kako te nije sramota, pa ti si baraba I sve u tom stilu. A oči joj se cakle onako plave I svelte, kosa žuta pa dugačka( kako za kosu može da se kaže da je  plava ako je žuta, to mi nikad neće biti jasno), lice belo kao mermer… Samo obrazi malo porumeneli od ljutnje. A načisto sam se odšio od pameti tek kad sam video da nosi crvenu suknjicu I neke bele starke ( ko ne zna: to su Converse All Star patike I to platnene ) . To mi je bila idealna odevna kombinacija  za ženu mojih snova tada. Upropastila me!
Luda Nasta. Kako to zvuči ljubavno. Vi sad verovatno mislite da sam skrenuo, ali njeno ime je bilo, mislim , Nastasja  pa je I logično da joj nadimak bude Nasta.  A ovo Luda je dobila zbog brata, Ludog Raleta. Šta sam sve radio zbog moje Lude Naste, da samo znate… Ali sramota me da pričam.
Elem, u toj mojoj dečačkoj zaljubljenosti prolazili su dani I noći sporo. Non stop mi je bila u mislima, a kada sam bio u njenoj blizini vreme kao da je povuklo ručnu. Samo sam nju video I ništa više. Na žalost, to su svi primetili I počeli da me zavitlavaju. Ne samo zbog mog blentavizma koji sam ispoljavao tih dana, nego I zbog specifičnih fizioloških osobenosti koje su se neželjeno otkrile. I okarakterisale me zauvek. Odatle I vučem nadimak koji mi je Kočijaš velikodušno nadenuo. Dugo sam se nervirao zbog toga ali šta ću… Možda je to moralo tako… Nomen est omen, što bi rekli stari Latini .
A Ludi Rale, sada Kočijaš, je dobio prefiks Ludi zbog jedne ekcesne situacije koja se desila nedugo posle sahrane njihove majke. Neki stariji momci su ga potkačili nešto za sestru, I Rale, koji je bio posebno loše raspoložen tih dana , nije razmišljao mnogo nego je ušao sa njima u verbalni sukob. Kao što rekoh, bio je vispren momak, tako da je na rečima ove dripce upropastio. Svi su čuli za taj događaj u kraju pa je moralo da se desi još nešto. I desilo se… Oni momci su tražili Raleta da se sa njim obračunaju fizički, hteli su da ga umlate dobrano, da mu pokažu ko je ko u našem kraju. Međutim, Rale tih dana nije bio u kontaktu sa strahom I pameću, tako da je izašao sam na crtu ovima. Njih je bilo četvorica I svi su bili stariji I veći od Raleta. Nikakav problem. Rale je poneo pikado strelice. Momci su, svi do jednog završili u bolnici. Na infektivnoj.  Na duže vreme. Rale je prethodno vrhove strelica umočio u neki mulj koji je godinama stajao u dvorištu napuštene fabrike, dole niz ulicu. Posle su pričali da se taj mulj stvorio od raznih otpadnih voda, kanalizacije, I onoga što su ljudi iz komšiluka tu prosipali:  posle zamene ulja na kolima ili kad su bacali neiskorišćene farbe I razne druge stvari koje nisu želeli u svojoj blizini. Otrov živi, da ga zaobilaziš u širokom luku.
Oni momci I dalje imaju ozbiljne zdravstvene posledice zbog toga, a Rale je zasluženo dobio ono Ludi ispred imena. Sa godinama je to samo potvrđivao. Sve do onog brodoloma…
A I taj događaj je čudnovat. Kad malo bolje razmislim, to što se desilo je samo još jedna kap boje koja je povezala sve naše sudbine u sliku koju niko od nas ne može da sagleda jer je prevelika.
Neko mi kuca na vrata. Idem da vidim ko je pa nastavljam. Da ne izlapi…

Mladen Hinić

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.