Kada shvatiš…

Ulovljen, uhvaćen, duh mu je sputan,

tamnicom okružen, umom odsutan,

on i ne živi, već nekako vene.

Ne želi da otpusti uspomene.

Sivi mu lice, oči mu žute,

neće da menja stavove krute,

beži od sebe, beži od svega,

da bi se lišio prošlosti stega.

Al’ nema sreće od bežanja toga,

i nema bežanja od bola svoga.

Boli prihvatiš i sa njima spavaš

jer kada prođu ti tad ubrzavaš:

shvatanja, promene, radosti sudbine,

sve ti je lakše, kada bol umine,

i tada saznaš što ranije nisi

da poznavanje bola život ti uzvisi!