Kaldrma od slova

Pročitah post jedne mlade dame čiji blog pratim, o knjigama, čitanju i percepciji pročitanog. Malo je reći da me je taj tekst naveo na razmišljanje. Upečatljivo je dočarala mogućnosti koje svi čitaoci knjiga imaju dok svoje vreme posvećuju nečijem rukopisu. Da budem vrlo koncizan: objasnila je!
I tako, čitajući taj njen tekst, dođe mi u pamet misao da ljudi koji pišu knjige, priče, pesme, tekstove, da svi oni mora da se oslanjaju na nešto dok „porađaju“ svoje delo. Da moraju da imaju nešto na osnovu čega pišu to što pišu. Ne mislim da oni to izmišljaju, izmaštaju. Ne. Siguran sam da su oni to VIDELI!
Možda se neko neće složiti sa ovom mojom, pomalo nategnutom, konstatacijom, ali…
Smatram da su videli to što pišu;  možda je neko video realnu životnu situaciju svojim očima, neko drugi je video nešto u svojoj kutiji za maštanje, neki su gledali u svoju dušu i pisali ono što se dalo opisati,  a neko je pogledao u svoj um i zapisao misli koje su tražile izlaz…
Kako god hoćete, svi oni su to VIDELI.
Jer,  kako verodostojno opisati ono što nisi video a da ti ljudi poveruju i zapute se drumom sa kaldrmom od slova?
I jedno veliko hvala mladoj dami koja je napisala i omogućila da VIDIM njen tekst pa da onda napišem ovo.

Mladen Hinić

Pad

Da sam znao da je pad ovoliko bolan, ne bih ni pokušavao da letim, rekoh sebi nedavno.
Ali odmah potom se zamislih i stadoh da se preispitujem: da nisam leteo ne bih dotakao oblake; da nisam leteo ne bih osetio snagu vetra koji me nosi kuda poželim;  da nisam leteo ne bih video svet drugim očima i ne bih osećao kako moć jurca mojim bićem…  Ostao bih dole, ne bih video šta u životu sve možeš, trebaš da osetiš, iskusiš, doživiš. Ne bih ni znao šta sve postoji u meni, šta mogu da dam, pružim, uzmem, tražim, zahtevam, za čim žudim i šta sve mogu da ponudim. Ne bih video koliko su zaista male stvari koje se čine velikim kada si dole…
„Ali sad si pao i sad boli, jel’te? „, rekoh opet sebi.
Boli. I to toliko da ludim od beznađa, od nemoći da učinim da prestane… Boli i više, jer sam bio gore…  na vrhu, na samom krovu sreće… Boli jer sam svestan pada, gubitka, praznine. Boli jer sam ljut, razočaran, zgažen… Boli jer… Boli jer… sam dopustio da boli!  Jer sam dozvolio sebi da osetim i to… Mada nisam hteo. Nisam!  Ali sam dopustio…
Kako sam dopustio? 
Pa, predugo sam leteo nošen snagom vetra, krila nisam koristio. Kada je vetar oslabio, saznao sam da nisam više umeo da letim, i pad je bio jedini pravac kojim sam mogao da idem.
Znam da sam se dugo uspinjao na onu liticu sa koje sam prvi put poleteo, mada sam i tada mogao da završim kao sad. Ali tada sam uspeo jer sam verovao, i želeo taj let.
„I šta ćeš sad?  Izlomljen si, skršenih krila, ofucalog perja, zatvorenog oka… Šta ćeš sad?“ 
Sad ću opet da krenem ka toj litici. Sada znam šta me tamo čeka, i znam kako to da uradim valjano. Sada znam koliko to vredi i koliko je važno…
Sada znam zašto sam to želeo i onog puta.
Znam da ću opet doći do te litice i da ću se ponovo otisnuti putem kojim galopiraju nebeski vetrovi vukući kočije od oblaka u kojima se nalazi ono što tražim, zbog čega sam leteo…
Jasno mi je da je pad bolan…
I treba da bude.
Ali ja više ne padam!
To je to.

Mladen Hinić

Dobro čini, dobru se nadaj

Novi dan se dovlači polako. Neretko mi se dogodi da ga i ne primetim, nego, onako, kao da se spajaju i nižu jedan za drugim, dani mi se izvuku iz života kao poslednja para iz šupljeg džepa. Moja greška, znam. Ali odlučio sam da ne može više tako. Neću više da gubim dane zaludno, dosta sam ih pogubio. Nego ima da se okrenem licem prema životu pa šta mi dobri Bog da: ili da progledam kako valja il` da me život išiba za svu moju glupost do tada. I treba tako, kad nisam prepoznao dar koji mi je Gospod dao. I treba…
Dan se dovlači, kao što rekoh, ali sad ga čekam spreman. Neće mi se više provući i sakriti negde da ga i ne primetim. A ne! Sada se ophodim drugačije prema svakoj šansi koja mi se daje. Pa koliko života ću ja živeti? Jel` dva, pet ili sto? E, momčino moja, nećeš više od ovog jednog i jedinog i zatio dobro pazi kako ga koristiš i trošiš, reče mi u snu neko. I dobro mi je rekao. I hvala mu, jer to me je i trglo, da ti priznam pošteno. Nisam od onih što pametuju mnogo( bar mislim da nisam, ali to mora drugi da posvedoči a ne ja, tako da ovo uzmi sa rezervom), ali kad nešto shvatim to je shvaćeno kako valja. Umem ponekad da prepoznam iz prve, ali često mi treba dosta da dokučim pravu istinu. Ali kad je otkrijem onda sam stvarno došao do srži i nema više tajni za mene. Ali vrlo često okasnim pa me drugi preveslaju… Ma dobro. Možda mi je to od Boga, da prepoznam gde sam manjkav i da naučim kako da se Njemu umom više okrenem. Nije srce problem, srcem sam  u Gospodu odavno, nego ova polupamet moja mi se meša gde joj mesto nije a tamo gde jeste ona zastane da počine. Sve nekako naopako, pa mi zbog toga i život ponekad teško pa`ne. Al` ne još dugo, počeo sam da prepoznajem šta valja činiti i gde se valja davati. A gde ne… E, to je ono što mi se čini da je baš važno: gde se ne treba davati. Kad to prepoznah, život mi postade i lepši i lakši, jer više mi svega ostade za ono gde mi valja biti i delati. I veća mi sreća dođe kada na dobro potrošim nešto od života. Pa nek je i tuđe dobro. Dobro čini, dobru se nadaj…

Trud

Moram da počnem.
Ne smem da mislim na ono…
Moram da počnem jako!  Silno!
Krenulo je…
Ide, nekako mi uspeva.
Neću da mislim na ono!  Ne smem…!
Samo da izdržim, da ne klonem.
Mogu to!  Moram, zbog svega što me čeka.
Prve kapi truda niz čelo mi se kotrljaju.
Dobro sam, ide mi…
Ne smem da prestanem, da odustanem…
Ne mislim na ono.
Ali možda ću morati…
To me i tera, dalje i dalje; da pronađem sebe u mračnim dubinama sopstvenog postojanja, da izmestim ego iz centra oko kojeg se okrećem…
Sve je teže…
Gubim snagu, ali pokušavam.
Znaci truda se više ne kotrljaju, sada se slivaju niz celo moje telo.
Umaram se ubrzano…
Ali dobro je. Odlično je…
Ne mislim više o onome na isti način.
Pomerio sam se.
Vidim drugačije.
Ipak sam uspeo!
Znam da ću ponovo morati ovo da prođem.
Neka…
Svaki trud je vredan onoga čemu stremim.

Mladen Hinić