Kuvano Pile i Spečeno Ćuranče

Razveli smo se… Fale mi deca. Fale mi zvuci i buka kojom kuća odzvanja kada su tu. Nedostaje mi njihov smeh kada su srećni… Imam rupu u grudima. Velika je…
Kada klinci dođu kod mene onda obično imamo neke ustaljene akcije: domaći, učenje, utakmice, njihove igrice… Bolje mi je kada sam sa njima, ali nije skroz bolje. Uglavnom…
Ali prošli put je bilo baš skroz bolje!  Prvo su imali kasni trening pa onda kod mene na kupanje i spavanje. Bili su prilično umorni pa su brzo zaspali. Ujutru, posle doručka otišli smo na jednu utakmicu pa malo šetnje i odmora do druge utakmice. Posle toga, kod mene. I tada počinje lekovita epizoda.
-Tata, aj’se gnjavimo!
-Ma kakvo gnjavljenje, sad će ručak.
-Tataaa, aj’ se gnjavimoooo…
-Ćuti mali i budi miran.
-Ajde tata, stvarno…
-Šta ajde?  Pa uskoro ćemo da ručamo.
-Pa da! Ne može pre ručka, a ne može ni posle. Opet se izvlačiš tata!
-Ne izvlačim se, nego… dosadni ste deco.
-Ajde tata…
-Ajde dosade jedne, ajde…
-Jeeeeee!!!!
Gnjavaža je bila obostrana, tj.  bolje reći, troobostrana. Navališe na mene kao mećava. Borio sam se koliko sam mogao, ali…
-Tatica gnjavilica je mirno šetao pored Dunava kad odjednom iz rečnog brloga na njega, ničim izazvan, iskoči Besno Zubalo i poče gladno da ga ujeda za stopalce br. 45. Tatica se jako silno uplašio i  krenuo da beži bez tog, dragog mu stopalca.
-Eeeej tatice, pa kakvo je to stopalce?  To je stopalčina, nožurdača ogromna.
-Ćuti mali kad ja pričam istinitu priču.
-Dobro, dobro… pričaj dalje i branisedosadnitatankovićuuuu!!!!
-Jaoj!  Ej bre… Nemoj rebarca da mi prebrojavaš tim tvojim špicastim prstićem… Hahaahajajahahahjakakhkhkhkh… Uffff… Dobro, dosta, nastavljam sa pričom. Pustite da udahnem malo vazduha.
-Al da pričaš… I da bude smešno… k’o ti. Hahahahaha
-Smešno k’o ja?  Eeeee, kako vi tatu vidite… Jel treba da vas vodim kod očnog lekara?
-Ne treba, pričaj!
-Dobro. I tako, tatičica gnjavilica je bežao od Besnog Zubala prema šumi nadajući se spasenju među strašnim stablima sa čijih grana su visili lilihipi i bombonjere. Ali!,  čim je hrabri, ma šta hrabri, najhrabriji tatica uleteo u šumu i odvažno se sakrio iza jednog drveta, Besno Zubalo se prepolovilo i podelilo na mnogo strašno Kuvano Pile i isto tako strašnog Spečenog Ćurančeta. Hrabri tatica je odvažno jauknuo iz sveg glasa i tako im je dao do znanja gde se krije i da ih se ne boji… malo, nego strahovito mnogo!  Ali, tatica je uspeo da im doskoči i uskočio je u helikopter koji je leteo tuda i tako je ostao nepojeden.
-I, šta je onda bilo?
-Pa ništa, tatica je nadmudrio ove napasti.
-Ma nemoj!  A nije bilo tako. Nisam ja Besno Zubalo. A nisam ni Kuvano Pile!
-Nisi ti, sine. On je (mlađi sin). Hehehehehe….
-Aaaaaa, neću da budem Kuvano Pile!!!
-A jel oćeš da budeš Spečeno Ćuranče?
-Nećuuuu!!!
-Pa što nećeš?  Nije to neko čudovište. To je cvet, sine. Poljski cvet.
-(Stariji sin) Ma nemoj. Ja imam biologiju u školi i znam da to ne postoji.
-E, pa, ti lepo pitaj nastavnicu biologije. Samo nemoj da kažeš da sam ti ja to rekao. Neka se iznenadi kako puno znaš od poljskom cveću. Hehehe….
-Aaaaaa, hoćeš da me prevariš, znam ja!!!?
-Šali se tata, nemoj to da pitaš.
-E sad baš ima da pitam i da kažem da me ti tako učiš, pa ako dobijem lošu ocenu ona će misliti da si ti kriv. I biće blaža prema meni, hehehe!
I tako, ostatak našeg druženja sam proveo u nagovaranju sopstvene dece da ne pitaju svoje nastavnike za gorepomenuto poljsko cveće. Bilo je zabavno, nadmudrivali smo se i smejali. Bili smo srećni.
Istinski.
I ona rupa se nekako ispunila tim njihovim smehom.
Najzad!

Mladen Hinić