…данас

Видео сам је…данас.
Иако сам сматрао да ће то бити обичан сусрет, скаменио сам се. Од титраја, негде унутра…
Прелепа је… У ствари, не могу баш да опишем њен изглед али могу тај поглед и осмех.
Поглед који ме увлачи у њен живот, као вихорни ветрови који имају снагу хиљада прошлих светова, као незнана морска дна која чекајући своје лађе чежњиво милују таласе …
Поглед који ме прободе увек на другом месту. Никада тамо где га очекујем и где се браним. Такав поглед.
И осмех, осмех који као да хоће да побегне са њеног лица и нежно ме загрли, па се ја, онако неприметно, нагињем напред и само што не паднем.
Осмех који не говори али ме обухвати целог и прекрије некаквим нечујним речима да их сви људи на једном осредњем, густо насељеном, континенту, не би стигли изговорити за читава три живота.
А речи лепе,…дивне,…нежне.
Видео сам је данас…
И не знам када ћу поново.

Mladen Hinić

Nedočekivo

Šta da kažem…  Propast, nemam tačnije objašnjenje.
Ništa nisam očekivao od drugih; od sebe jesam. Razumno bi bilo da sam do sada nešto naučio o životu, o ljudima, o odnosima… Izgleda da nisam.
Neprijatno sam se iznenadio spoznajom da nemam kontrolu nad sopstvenim željama, maštanjima i njihovim odnosima prema realnom životu. Da se razumemo – ništa nisam  priželjkivao, samo sam iznenađen činjenicom da uprkos nedostatku želja, ipak upliva u moje biće neka vrsta povređenosti zbog gubitka nečega čemu se nisam ni nadao. Nisam pokušao da dođem do toga, a opet sam ga izgubio bez borbe. To mi je zasmetalo. Da sam barem probao da na konkretan način dođem do toga,  pa ‘ajde. Ali nisam.
Nemam šta pametno da kažem ni sebi ni drugima.
Očigledno, ovde pamet ne provejava.
Nisam se promenio još uvek.
Čekam nedočekivo.

Mladen Hinić

Сан

Сањао сам. Али не сећам се шта. Не знам да ли ми је криво због тога. Можда би требало да буде…
Сећам се да је било лепо… Тамо, у том сну. Некако…као да је све било у реду, као да сам свему могао да нађем меру.
Зашто само у сновима могу да одрадим све баш онако како желим и да то донесе прави резултат. Знам, рећи ће многи, јер о томе можеш само да сањаш, шмекеру. Ниси ти тај калибар…
Нећу да полемишем око тога,  ствар је перспективе. Али остаје чињеница да у сновима могу да превазиђем стид и страх који ми је често верни пратилац на јави.
Ако сада тај стид и страх поистоветим са друштвеним нормама и Фројдовим Супер Егом, онда ћу неизоставно приметити јак утицај околине на моје схватање односа и принципа у животу.
Ако је тај утицај толико снажан и дубоко имплементиран у моје постојање, како то да га у сновима нема?  Где нестаде несретник?  Па не може то час да буде а час не буде ту. Има ту још нечега.
Да ли сам ја нека врста подвојене личности? Имам ли госте у глави? 
Не бих рекао.
Пре бих заговарао тезу да се наметнути принципи прилагођавања друштвеним нормама косе са потенцијалима исконске хуманости, под којом овде сматрам интелектуално-емоционални потенцијал који особа има а који није у колизији са свеукупном друштвеном
праксом у датом тренутку.
Удавих вас, јел да?
Шта ћу, мора неки пут и то.
Да упростим: чини ми се да у сну могу да превазиђем све могуће приговоре на моја дела, док на јави имам кочиони механизам који ме у томе спречава. Можда то није лоше а можда и јесте.
Да снови остану снови, недостижни и вредни.

Mladen Hinić

Moglo je…

Moglo je biti… Ali neće. Nije mu vreme a ni zgoda. Ne njemu, nego tome. Onom nečemu o čemu sam…pa, da kažem, maštavao.
Nisam baš maštao jer bi to u ovom slučaju bilo shvaćeno kao relativno zaokružen proces, sa idejom, konceptom i kakvim takvim rezultatom kao konačnim ishodom.
Maštavao sam u smislu iščekivanja beskrajne palete reakcija koje su mogle biti ispoljene i za koje nisam bio nespreman. Maštavao sam u smislu da dozvoljavam realnosti da mi donese svakojake plodove zbilje, koji mi možda i ne prijaju, ali ih rado uzimam jer su vredni. Maštavao sam jer je to uzbudljivije od maštanja, a i zgoda je bila dostojna tog poteza.
Možda je proces zrenja želje za tim nečim bio malko ubrzan pa su mi reakcije bile neadekvatne. Možda je sila protiv koje sam išao bila mudrija u čekanju od mene. Nije čekala nego me smlatila istog časa kad me je spazila.
Mnogo je možda a nijedno radosno.
Nije se dalo. I to je to.
Ali videćemo…

Mladen Hinić

Reka

Gledam reku. Nije čista. Ali nisam ni ja, pa mislim, ima neke sličnosti. Ali, odlika reke je da ona teče, neprestano se kreće i menja se, nikada nije ista. A ja umem da budem veoma trom i nepokretan, nepromenljiv… Znači, nismo baš slični…
Za mene je reka uvek bila ista. To je reka. Nema tu šta da se menja mnogo. Možda količina vode koja protiče i malo šta još. Ali sad nešto mislim, ona se, u stvari , stalno menja, a opet deluje kao da je nepromenljiva . Meni deluje ista, ali ljudima koji su u stalnom kontaktu sa njom sigurno nije ista. Oni prepoznaju sve njene promene, sve njene ćudi, raspoloženja i neraspoloženja…
Lepa je reka. Deluje pitoma, ali znam da ume da bude veoma surova ako je shvatiš olako. Da li mogu nešto da naučim od nje? Sigurno mogu, samo ako imam dovoljno pameti da prepoznam suštinu njenog smisla. Za sada sam prepoznao da je kretanje život, da je promena neizbežna ukoliko želiš da traješ i da pojava nije uvek glavna odlika nečega ili nekoga.
Ono što se vidi spolja ne odslikava ono što je unutra. A da bih znao šta je unutra moraću da zaronim i prihvatim sve ono što neko ili nešto jeste. I da istrpim i izdržim… Ako stvarno želim da saznam suštinu toga.
Čoveče…!
Znači, ništa nema bez truda.
Stalno neka borba….

Mladen Hinić

Kiša

Pada kiša. Da li će uspeti da spere svu prljavštinu koju nosim sa sobom?  Čisto sumnjam.
Nije problem u pojavnosti moje štroke: kupam se redovno, da ne bude neke zabune. Problem je u latentnoj prljavosti koju posedujem. Koju većina ljudi ima, koja se skuplja i taloži svakim postupkom koji učinimo, svakom pomisli koju izrodimo i pustimo da nastane… A ne okajemo je, ne odreknemo se toga, jer…pa, ne mogu baš svaku misao da kontrolišem i da je se setim i da je se postidim. Prosto… nije realno da se to može očekivati od mene. Od bilo koga.
E, da… A jeste realno da imam pravo da očekujem da mi sve bude kako hoću. To jeste, jel da?
Kakav slabić…
Kakva uštva muška mogu da budem samo ako se prepustim da me vodi pogrešna sila.
Ne bih baš da previše po sebi pljujem jer ima drugih koji to mnogo bolje rade. Jednostavno, ljudi su u tome bolji i to je to. Ali stvarno… Kad malko bolje pogledam iza sebe, ne daleko, u juče na primer, mogu da vidim nešto od čega bih trebao da se postidim.
Ružna misao o čoveku koji je prošao pored mene i bacio je opušak na trotoar, o mladoj majci koja ne reaguje na plač deteta koje gura u kolicima jer trenutno razgovara telefonom, i bezbroj sličnih i manje sličnih prizora. Kao da ja nisam to isto radio, i još gore stvari. Kao da sam stekao neko pravo da sudim drugom i u tome sam temeljan. Vrhunski stručnjak!
Toliko toga moram da izmenjam kod sebe da mi se ne mili ni da pomislim na to a kamoli da počnem.
I kako onda kiša može da spere štroku koju sam tako brižljivo sakupljao, i još je skupljam?
Kako?
E, sad ide radosna vest: postoji kiša koja može to da spere.
Kiša suza.
Hrabrost pokajanja koja će tu kišu osloboditi nije data, ona se stiče. Ogrnuta je sramotom , stidom, prkosom, gordošću, samoljubljem i još mnogo čime. Ali kada sve te prekrivače zbacimo hrabrost nam pokaže put i onda se dogodi čudo… Progledaš, setiš se i isplačeš. I opereš se.
Sad, kad sam pročitao ovo gorenapisano, deluje prilično jednostavno. Al’ meni baš nešto teško ide. Mislim, nešto i ne ide…
Trudiću se da uradim ovo što, očigledno, mogu da napišem, i na taj način, posredno, drugima da pričam.
Javiću kako ide… Ili ne ide.

Mladen Hinić

Sardinacija i kifleisanje

Lepo je bilo…
Decu sam pokupio oko tri popodne i doveo ih kod mene. Jedva su čekali da vide šta im je tata kupio za Božić. Mene su obradovali svojim iskrenim oduševljenjem darovima koje sam im spremio. Baš su mi ovaj praznik ulepšali silno. Ali to nije primarno za ovaj tekst…
Palo je veče, malkice rano za moj ukus, i dođe mi na pamet da ih pitam kako da se rasporedimo za spavanje. Imamo nekoliko varijanti: njih dvojica zajedno na velikom krevetu a ja sam na manjem, zatim, stariji sam na manjem krevetu a mali i ja na velikom, ili stariji sam na velikom krevetu a mali i ja da stražarimo na manjem krevetu pošto ne možemo čestito da se razbaškarimo u toj situaciji. Elem,  odgovor me je iznenadio i izuzetno obradovao. Svi spavamo na velikom krevetu!  Jeeeeaaaa!!!!
-Znači sardinacija!
-Šta je sardinacija tata?
-Pa, to je način raspoređivanja ljudstva u prilikama oskudice prostora.
-A?
-Ajde ne brini ti ništa, nego idi na tuširanje.
-A, reciiii miiiii!!!???
-Ma bre!  To je kad se mi poređamo u krevet k’o sardine u konzervi, eto. Jel sad znaš?
-Suuuuper!  Sardinacijaaaaaaa!!!!! ‘Oću to!
-Pa i dobićeš sine, samo se okupaj pa u krpe.
Sledeće poglavlje ovog procesa jeste bilo pitanje strateškog raspoređivanja ljudstva u datom prostoru. Jednostavnije rečeno, sada je trebalo odlučiti ko gde leži u krevetu:
-Dobro  deco, ko će da bude prase u sredini?
-Ja neću!
-Neću ni ja tata!
-Ajde molim te… Pa ne mislite valjda deco da ću ja da budem? Veliki do zida, mali u sredinu a ja do prolaza…
-Neću ja u sredinuuuu!!!
Šapnuo sam mališi da on i ja spavamo zajedno ali stariji sin je samo gost u našem krevetu. Dopalo mu se to i pristao je da bude prasence. Gica tatina.
Ovaj događaj mi je zaista pričinio veliku radost mada se nisam baš naspavao. Svako malo sam se budio da vidim da li su se otkrili, kako spavaju, jesu li tu uopšte… I jedno od tih buđenja mi je opet izmamilo radosni osmeh. Stariji sin, koji je spavao do zida, se skroz-naskroz uvio u jorgan. Ukifleisao se načisto.
Izgledao je kao kifla sa poznatim, divnim licem… Izgledao je kao kada sam ga prvi put u životu video u porodilištu. Mali, slatki, divni zavežljaj koji znači sve. Najslađa kifla mog života.
Prizor koji se ne može adekvatno objasniti rečima. Bar ja za to nemam valjane reči; za taj osećaj, za impresiju koju je taj prizor u sitni sat kod mene stvorio.
Kao ona reklama za MasterCard: neprocenjivo!
Baš su me obradovali a nisu toga ni svesni. Eto…

Mladen Hinić

IMA NADE !

Pričaše mi ljudi da se dobro dobrim vraća. Moguće je da je to i tačno. Ne znam… Još uvek ne znam…

Onomad sam mislio da sam dovoljan samom sebi, da mi niko ne treba živ. Bio sam baš osion, prek, ma čudo jedno. Trajalo je to neko vreme i bi mi baš sve potaman tada. Nisam mislio ni na porodicu, ni na blago, nisam mislio na posao… Bilo me je briga za sve osim za ono što mi se ište.

I tako sam i živeo. Nisam nikome davao da mi što prozbori protivu života koji vodim. Jok! Nema šta ko da se meni u život meša. Ja znam najbolje što mi je činiti. Nekako se namestilo da su se stvari vrlo često i odvijale kako sam i hteo tada, pa mi to samo dodade na moju gordost. Ih! Što mi je bilo milo da radoznalcima i babama zaludnim usta zapušavam svojom silnom poznajom tajni života zemnoga. Trajalo je to moje…pa, predugo.

Mili Gospod naš, predobri, me je dugo puštao da sam dođem sebi. Al’, kako vide da ja i dalje bauljam okolo, On uze stvari u svoje ruke i pokaza mi put. Slava Gospodu dragom, nije me zaboravio. Nisam ja odma’ s’vatio da mi se to Bog javlja svojim anđelima i da me na pravac izvodi. Neee, nisam mogao to ni da pomislim, jer tada sam sve najbolje znao. Bio sam siroma’ u duši i poluuman u glavi. Kako su me Gospod i ljudi trpeli, nikako mi nije jasno. Velika je milost Gospodnja, samo to mogu da kažem, velika.

Odoše od mene sve moje sreće, dobrote, siline… i ostadoh sam na ledini. Nejak i skršen, sa neznanjem kako mi se svet prevrnu. Neko mi oduze tle podamnom pa ja stadoh da propadam a nemam se zašto ni pridržati ne bi li pad ublažio. Kukala mi majka, jadan li sam! Šta me snađe, za Boga miloga…

Nisam to zaslužio, galamio sam… Urlao iz sveg glasa… Niko me nije slušao. Tako mi se činilo…ali, ipak, neko jeste. Gospod me je slušao i činio ono što je za moju grešnu dušu bilo najbolje. Iskušavao me je. Snažno. Skoro pa sam u bezumlje pao. A kao da pre toga nisam bezuman bio.

Dugo, dugo mi je trbalo da otvorim oči duše moje grešne. Baš dugo. A ipak, uz pomoć Hrista Boga našeg, otvoriše se malko te ja počeh da progledavam. Saznadoh da mi zemna blaga i gordost umna nisu na spasenje već mi skromnost i skrušenost, mir u duši i ljubav u srcu mogu dati ono za čim mi duša od stvaranja ište. Malo je reći da se okrenuh. Ne poznaše me ljudi u selu kad siđoh među njih u portu na Badnje veče. A, da ti pravo kažem, nisam ni zaslužio da me poznadu, kakav sam im belaj od života pravio onomad. Žao mi je zbog toga, kajem se silno. Molim Gospoda da mi oprosti a i te ljude molim za oprost. Neki ‘oće, neki neće da praštaju… Božja volja…

Malo imam prilike da se radujem i osmeh na lice turam sada. Ali kad se poradujem to je stvarno od srca, od duše… To mi Bog Milostivi dadne malko da ne klonem, no da vidim što mi je činiti i kuda trebam ići…

A to veče kad sam među ljude došao pa u crkvu pravo ušao, na službu… To veče sam se baš obradovao. Smilovao se Hristos na mene grešnog te mi dade da osetim blagodat Njegovu tokom službe. Kako sam se radovao…Ih, kao dete.

Ima nade za mene, znam da ima. Malo prilika za radost imam ali ima nade. Ima nade za sve, ne samo za mene. Gospod nam je daruje, naše je samo da izaberemo da je uzmemo i okrenemo svoja lica k Njemu.

Ima nade!

Mir Božji, Hristos se Rodi!