Kontrola

…moram da napomenem da sam se iznervirao.
Okolnosti pod kojima se to dogodilo su poprilično obične. Neobična je samo količina titraja delova mog nervnog sistema u mikrosekundi. Mislim da je naučna formula za to sledeća:
{Kol. Titraja =šizn’o sam/ odma’}.
Ako želite, možete izračunati, jer mi fizika nije bila najbolji drug u školi. Dodatni podaci su:
odma’= 0 sec
šizn’o sam= saćudapuknem!!!!!!

Da. Dobro, to je to što se tiče egzaktnih nauka. Sad malo o onim drugim…
Ne mogu da verujem samom sebi šta sam dozvolio da se desi. Sve je, kao, bilo pod kontrolom, sve je išlo kako treba i odjednom… BOOOOM!!! 
Kao bomba da me je pogodila po sred, između oba oka.
Tol’ko sam se iznenadio. Ali neprijatno.
Nekako, kao da se stvari i događaji odvijaju mimo moje volje i dopuštenja. Niko me ništa nije pitao niti me je konsultovao u vezi pomenutog događaja. Samo je počelo da se dešava ono na šta nisam bio spreman. Nemam adekvatnu pristojnu reč za to.

Do sada Vam je jasno da sam bio neprijatno iznenađen neočekivanim razvojem događaja koji nisu išli u moju korist.
Ako smatrate da sam opsednut kontrolom i da sve mora da bude kako ja želim, morao bih da priznam da je to samo delimično tačno.
Mislim, ja jesam za kompromis. Ukoliko taj kompromis podrazumeva da ću rado izdvojiti svoje vreme i energiju da sagovorniku dozvolim da se uveri da sam potpuno u pravu vezano za datu temu. Bilo koju.
Eto. Jesam za kompromis.
Ali nisam za anarhoidne rituale slobodnovoljačkih manira koji dopuštaju svakome da ima pravo na svoje mišljenje koje će dovesti do remećenja mog života. To ne može!
Pa na šta bi ličio ovaj svet da svako može da misli kako hoće?
I zašto bi uopšte svi i mislili? Kao da ne postoji podela rada. Na umni i fizički, za početak.
Ja ću da umujem a ko hoće da fizičari eno mu gore ona formula pa izvol’te… Do mile volje. Ako ne ide, onda lopatu u šake pa na dopunsku nastavu.
Znam da me razumete u potpunosti, osećam da delite moje ispravne stavove po ovom pitanju, te Vam se zato i obraćam, nadajući se Vašoj nedeljenoj podršci.
Ako BusPlus ne valja onda sam ja…da ne kažem šta.
Toliko.

Mladen Hinić

Mislio je

Mislio je o njoj. Nije razmišljao. Mislio je.
Ima tu razlike. Razmišljajući bi dozvolio svom razumu da se upliće tamo gde mu nije mesto. U to nestvarno… u zbilju koja je ravna odvažnom snu.
Zato nije razmišljao.
Mislio je i puštao svoje srce da plovi po budućim sećanjima, dok se čvrsto drži za mladicu ljubavi koju će, ako Bog da, izvući iz nabujalog toka strasti i posaditi je tamo pored plota, na kraju dvorišta u kome je dom njegove duše.
Prijalo mu je to.
Zbog toga je mislio…
O njoj.

Mladen Hinić

Samo je otišao…

Samo je otišao…
Nikome nije rekao ništa. Nestao je iz te priče brže nego što je u nju i ušao. Sve što je bilo lepo je shranjeno u tami, negde u zvezdarskoj šumi. Nevažno je gde tačno, ionako se niko tome neće vraćati. Važno je da je tu bio Kraj.

Slomljene duše i okamenjenog srca je lutao ulicama noćnog velegrada. A ovaj velegrad nije isti danju i noću. Puno je razlika koje naivnom oku lako promaknu.
Nije podnosio dane više… Ni sunce. Ni ljude. Ni sebe!
Samovao je.
Noćima.

Trpeći odvratnost koju je osećao prema sebi, tiho je gazio trotoare umrljane tvarima koje su otpadale od života. Povremeno bi zastao sa izgledom nekoga ko se dosetio nečega važnog i tada bi se, ali samo tada, prisetio te večeri kada je Kraj započeo svoje putovanje.
Krenula bi mu suza niz obraz, ona teška, gorka, usamljena suza… Ponekad bi je pustio da doživi i ona svoj pad, ali bi je češće brzim pokretom ruke grubo odbacio sa lica koje je nekada imalo osmeh.
Nikada ga više neće imati.
Znao je to.
Samo je otišao…

Mladen Hinić

Ne volim da se sećam

Previše je.
Ne mogu dalje tako…
Nemam kuda.
Sećanja me proganjaju kao gladni planinski vukovi. Samo ona loša. Ne daju mi mira.
Dobra su pojele moje nemani.

Mnogo je grešaka iza mene ostavilo svoj urličući trag. Ti urlici me razgrađuju i čine prozirnim. Postajem priviđenje, utvara…
Nemam više snage da bežim. Ropćem pod silinom njihovog glasnog režanja nad mojim krhkim karakterom, nad mojom ne-muškošću.
U odsudnom času posežem dublje u svoju nutrinu tražeći pomoć, spas, izbavljenje…

Tamo više ničega nema. Prazno je. Pusto i memljivo mesto gde su nekada, po brzacima ljubavi splavarile srodne duše moje negdašnjosti.
Samo nešto sluzavo gmiže tuda.
Ne volim da se sećam…

Mladen Hinić

Ako potraju

Ćutao je dok mu je ona navodila razloge zbog kojih ne mogu ostati zajedno. Vatreno je obrazlagala svaku od činjenica za koje se hvatala. Pokušavajući da deluje uverljivo, dozvoljavala je glasu da zadrhti i to joj je išlo na nerve. Trudila se da sve prođe što bezbolnije jer nije mogla više da kontroliše svoje emocije u toj vezi. A morala je da ima kontrolu…
Nije prekidao njeno izlaganje. Samo je slušao i osmehivao se. Neće mu pobeći. Bila je njegova i znali su to oboje.
Ono što nisu znali je lebdelo nad njima već dugo…još od onog pogleda.
Ali su osećali da je tu.
Možda će i saznati.
Ako potraju…

Mladen Hinić

…dalje od nosa…

Otkucava. Neumitno i uporno.
Sat, vreme, život… štagod.
Ali otkucava i govori da nema nazad, da je prošlo sve što je bilo u tim otkucajima. Sada može doći samo nešto novo. Možda se čini da može biti i isto, ali to je samo privid, nešto što je samo nalik pređašnjem. A isto nije… Nikada neće ni biti.
Jer, izmenili smo se… I vi i ja. I oni. Taj nas je otkucaj izmenio. Svaki nas otkucaj menja, hteli mi to ili ne. Nije važno za samu činjenicu da se menjamo da li smo toga svesni. Mada, možda bi bilo dobro da to znamo, ali nije krucijalno za temu.
Važno je da to prihvatimo. I da se prilagodimo.
Kako i koliko možemo. U suštini, tu i leži snaga. U veštini prilagođavanja novom trenu, času, danu, vremenu…
Voleo bih da sam sposobniji u tome. Možda bih bio srećniji.
A možda i jesam srećan samo ne vidim dalje od nosa…

Mladen Hinić

Иза спорог трептаја

Ушао је некако…
Нема пуно светла.
Тражи.
Иза мноштва тешких застора, једва успева да разазна пут.
Бауља несигурним кораком и помало прави непотребну буку.
Није сигуран куда да иде.
Ал’ иде… Не жели да се врати.
Навикава се, ослушкује откуцаје срца. Неизвесно је чијег.
Помало има промаје, хладно му је. Убрзава корак да би се загрејао.
Промичу му путокази у тој брзини.
„Успори,“ мисли се, „лакше мало, залутаћеш.“
У праву је, губи време јурцањем около.
Стао је сећајући се одакле је кренуо и куда иде. Покушава да повеже мисао и осећај.
Зна!
И зато наставља да корача.
Чвршће и сигурније.
Јер…
Нешто га је позвало на тај пут. Нешто што је чуо у сасвим нестварном трену… У једном погледу, иза спорог трептаја, успаваног ока.

Mladen Hinić

Kao zvuk tišinu…

Postoje stvari koje me pomere iz osnove. Izbace me iz orbite u kojoj sam navikao da se krećem. Neke su dobre a neke nisu. U svakom slučaju te stvari zahtevaju prilagođavanje mog misaonog procesa. A postoje i stvari koje me probiju, iscepaju, izvrnu…
A te su skroz dobre… i ne dolaze često.
Ali ova je došla.
Vidiš, možda to i nije u redu, ali ona ima ono nešto što bih voleo i ja da imam. Ne baš kao osobina ili karakterna crta, već više kao aura koja prestavlja začin bez kog je gurmanski specijalitet samo obična klopa.
Onaj energetski impuls koji me probija kao  zvuk tišinu, dolazi samo od nje. I prija mi… Prija mi toliko da ću postati sinonim za novu sentencu u leksikonu bolesti zavisnosti.
Ne bih razdvajao taj izuzetni sklop sadržine i forme koji se materijalizovao u tako lepom obliku. Ništa ne bi kvario. Samo bih ceo komplet želeo da mi bude što bliže .
Da me probija i dalje… kao zvuk tišinu.

Mladen Hinić

Kraj…Početak!

Pogled.
Zagrljaj.
Poljubac.
Razgovor…
Ruka na obrazu.
Suza.
Osmeh…
Setni jecaj.
Uzdah.
Korak…
Vrata.
Stepenice.
Izlaz.
Slom!
Hladni vazduh.
Vrtoglavica.
Tuga.
Tmina…
Kraj!
Početak…

Mladen Hinić