Bojanka

Ima tih nekih očiju koje te čisto zašiju. Na ništa te naprave… Vidiš ih, a one prođu kroz tebe kao vruć nož kroz puter… Lagano… Skroz te prepolove. I onda te razmazuju kako ‘oće. Ne možeš im ništa.
Braniš se ti, kao, ne daš se…
Hehe, džaba je to, sinko…džaba!
Ma, isprevrću te, kao mače klupko vune. Ne znaš gde je levo.
Jeste, znam, nije zgodno…
Al’ šta ćeš?  Jače je to od čo’eka.
Mnogo jače, sinko…
Šta da radiš?
E, pa…
Ništa momče, baš ništa.
Prihvati stvari kako stoje i nauči nešto o sebi… I životu.
Valjaće ti.
Šta da  naučiš?
Sinko… Nisi baš jak u glavu, jel?
Da…
Hm… nauči da je život bojanka koju trebaš mudro obojiti. Lepim bojama. Tvojim bojama.
A, ponekad, pusti još nekog da doda neku svoju boju.
Možda ti ulepša sliku pa načini remek-delo.
Eto ti.
Odoh sad, a ti misli malo.
Šta?!
Glavom, sinko, glavom!

Mladen Hinić

Poslanik

Gazio sam Carski drum, nekako kilavo. Razmišljao sam o greškama. Svačijim. I mojim. Možda najviše o svojim… Znao sam da hodam drumom kojim su mnogi pre mene hodali. Ali oni su imali više poštovanja za ovaj put. Jer on je još tu, opstao je. Preživeo je jer su ga mnogi gazili i pregazili. Jer je mnoge odveo gde su krenuli.

A one druge, tamo gde je trebalo…

Carski drum!  Moćna trasa koja je usmeravala vekovima…
Kakvi su bili ljudi koji su ovuda hodali, trčali, konje jahali…?  Možda su neki puzali, bauljali, padali pa ustajali?  Šta su mi sve ostavili na ovom drumu kojim gazim ovako…nekako nikako? Sramno. Bezvoljno.
A šta ću ja da ostavim drugima?
Ha!
Strašno.
Kakva misao.
Treba nešto ostaviti i za druge…
Užas! 

U ovom dobu egocentrizma?

Pa, samo mi fali da misle da sam poludeo.
Ma ne dam nikome ništa!
Sve je samo za mene. Samo moje!
Izvini, ali žurim na sednicu. Bez mene nema kvoruma u skupštini.

Mladen Hinić

Budi spokojna

Budi spokojna.
Tražiću te. Neću prestati.
Kroz one šikare od mojih snova ću proći nekako, i košmare ću pregaziti čizmama pravljenim od nadanja…
Sa besovima ću se rvati dok ih ne pobedim, ne satrem, dok ne ustuknu i nestanu…
Sa mrakom koji me napada ću pregovarati dok zore ne svanu, pa će i on, poražen, pobeći bez repova svojih koji bičuju i tuku zenice u kojima te čuvam…
Sa dušom ću se rastati i poslati je da te traži… I naći će te.

Budi spokojna.
Ne brini.
Svakim drhtajem svojim ću stremiti ka tebi…
Silinama žeđi, za dodirom tvoga pogleda, ću biti nošen kroz tmurne oblake nedostajanja…
Pobesnelim zubima gladi, kojima nedostaju tvoji ukusi radosti, ću progristi teška vrata tamnice samovanja…

Budi spokojna.

Srećo…

Jer, naći ću te.

Mladen Hinić

Šeprtlja

Vrtelo mu se u glavi od siline utisaka koji ga obuzimaju. Mislio je da je sposoban da ih valjano kanališe. Negde se preračunao…
Nije to bio neobičan dan. Naprotiv, sve je počelo kao i do tada. Jedna želja, sveža kafa i nadanje da neće biti neprilika  koje će mu zadavati velike glavobolje.
E, da…. Prilično naivno, zar ne?

Jedna poruka tog jutra je izazvala davno zaboravljene biohemijske reakcije u njemu. Nejasno je zašto je tako reagovao. Ipak je priželjkivao takav odgovor. Doduše, nije se nadao da će to i dobiti, ali je želeo to.

Usledili su interesantni trenuci njegovog uveravanja da snevanja postaju stvarnost. Radio je to zaista korektno, po svim pravilima, samo…
Ispustio je iz vida važnu činjenicu.
To što je tražio mu je i dato, a kako će sve to da prihvati, nije imao pojma. A dato mu je mnogo, ni on nije znao koliko. Jedino što je shvatao i razumeo bila je količina odgovornosti koja mu sleduje.
Sve je bilo u njegovim rukama. Znao je to.

Video sam ga danas.
Eno ga, sedi na ćošku, polutrezan, štrokav, …
Kakva šeprtlja!

Mladen Hinić

Leptir plavih krila

Imao je jednom prelepog leptira. Voleo ga je. Želeo je da ga stalno drži u svojim rukama… Da bi mu se divio… Da bi ga čuvao… Od svega.

Leptir je pokušavao da odleti. Nije mogao. Nešto ga je vuklo nazad u njegove ruke.

Nije sklapao ruke da zarobi leptira. Nije mu trebao zarobljenik. Želeo je da ga leptir zavoli i da mu veruje da će ga čuvati.

Leptir bi uvek, posle malo odmaranja, pokušavao da odleti. Svaki put bi sve dalje stizao. Ali još uvek nije otišao dovoljno daleko. Nije imao snage u svojim plavim krilima.

Bilo mu je žao što leptir ne želi da ostane. Ali ipak ga je voleo. Tog leptira plavih krila.

Ponovo je pokušao. I uspeo je. Nije se okrenuo da ga vidi. Bilo bi mu žao tog tužnog pogleda. Samo je odleteo. A počeo je da ga voli…

Dunuo je u leptirova krila i pomogao mu da odleti. Bilo mu je žao. A ipak, nekako, i drago… Sanjaće tog leptira plavih krila.
Svake noći.
Zauvek.
Ostalo mu je samo da ga voli.
I da ga čuva…
U srcu.

Mladen Hinić

Oči pune nje

…i kad pijem, tu prvu, jutarnju kafu, iz one šolje od pola kile, vidim je. Pa mi i ta kafa bude slađa onda…  A znaš da ja pijem kafu bez šećera, al’ ovo mi baš prija.
Ma, nemam pojma…
Pa rekoh ti juče, vozim, i na semaforu crveno. Stanem i pogledam u bilbord što se nadvio nad ulicom k’o nevolja, kad odjednom ona prelazi preko pešačkog, onako lebdeći, nestvarno…
Ja stojim, gledam je, ne verujem…
Svetli zeleno, dreči, ovi trube k’o na saboru, a ja ni da maknem. Ne bi se pomerio taman da me tenk gazi!
K’o u onoj pesmi: „Nisam te se nagledao… “
Pa kako da je ne odgledam čoveče?
To je tako realno izgledalo, skroz stvarno, da je vreme da se zabrinem za svoje zdravlje.
Ne, ne, ne,…
Nisam mislio na psihičko stanje. To je u redu.
Ja moram kod oftamologa.
Meni su oči pune nje!

Mladen Hinić

Posle

„Sad je kasno“, mislila je.
„Nisam trebala to ponovo da uradim. Ne opet! Zašto mu nisam rekla sve odmah? Zašto mu nisam rekla šta osećam, šta mislim, šta mi znači…?
Toliko mi je trebalo vremena da prikupim hrabrost da bih to izgovorila…
Toliko sam puta sve to sanjala…
Zašto?!?!? “
Tiho je plakala… U sebi.

Sa druge strane suncobrana kojim se sakrivala od njegovog pogleda,  on se polako podizao sa asure.
Zadovoljan, sa mislima usmerenim na predstojeću svečanost u čast Vetrova Života.

Nije osećao njeno prisustvo više. Za njega je ona sada bila prošlost.
Za nju je on uvek bio spas, ljubav, život, budućnost…

Ona je bila Pre…
On je bio Posle.

Mladen Hinić

Na putu

Tumara okolo. Možda bi i hteo da prestane. Ali ne može… Prija mu to. Doduše par puta su mogli da ga pregaze ovi što vitlaju gradskim ulicama, ali, eto, nisu…
Kao da mu vetar, što kroz kosti prolazi, pročišćava misao od neprijatnosti sopstvenog postojanja.
Da…
Možda će morati da promeni cipele. Ove su već prešle dovoljno kilometara. Nisu više tako udobne. Razmišlja i o tome, kad ga zaboli ono kljakavo koleno što nije lečio kad je trebalo. Zna da mu nikako nije potrebno da se opet povredi pa da ne može više da cunja. Zato pomalo gleda u izloge prodavnica obuće. A ima ih poprilično.
Ma džaba što ih ima, kad nema cipela koje bi on hteo.
I sve mu je nekako tako: on bi hteo al’ ne može. Ili nečega nema, ili nije za njega, il’ nije vreme…
Da nije krenuo tim putem ne bi ni stigao do ovde.
Pa tako je.
Biraš put kojim ćeš ići, i onda negde stigneš. Svaki put te vodi negde. E sad, glavno pitanje je kako ti biraš put. Dal’ po krajoliku il’ po tvojoj spremnosti za putovanje.
Zar nije tako?
Ma…
On nije ni svestan da je na putu.

Mladen Hinić

Lepa, hladna i duva

Košava…
Strujanje vazduha kroz prostor…
Vrsta vetra…
Zaštitni znak mog grada. I mog života. Oduvek sam išao ka njoj.
Kad ona krene, prodire kroz mene, ohladi mi suštinu. Ukoči mi biće i ni da maknem. A opet, nekako, zagreje me, tera me na kretanje, daje mi neku čudnu energiju. Toliko meni nepoznatu da mi se učini da sam stranac samom sebi. Ali nekako gotivan…
Interesantno…
Kažu ljudi da ona može da gospodari tri, sedam ili dvadeset i jedan dan. Takvo je pravilo, govore.
Meni se čini da ova moja nema ograničeni rok trajanja. Ova će da vlada do kraja vremena.
I neka je. Nemam ništa protiv. Daje mi tu energiju koja mi prija, treba… Samo nek ona radi svoje, a ja ću se već snaći.
Moram malo i da se sklonim ponekad, da me ne oduva skroz. Pa ne može čovek stalno na vetrometini da prebiva. Ipak je hladna.
Ali prija mi, tako da…
Ići ću i dalje ka njoj.

Mladen Hinić

Kad pitanje nestane…

Razmišljao sam šta treba da kažem. Kako da saopštim ono što ne želim da bude rečeno. Neizdrživost neznanja me je terala da srljam a nisam imao hrabrosti da pitam. Mislio sam da je bolje nešto ne znati nego shvatiti da ti istina ne odgovara, ne prija…
Imao sam šta da pitam. Mnoga pitanja su mogla biti postavljena. Ali samo jedno je bilo zaista važno. Najvažnije!
I nestalo je…
Nestalo je u trenutku kada sam shvatio da reči sada nemaju značenje. One ne mogu napojiti žednu dušu željenim nektarom što sazdan je od oseta…
Jer, kada ne osećam, rečima se to ne može nadomestiti.
Ne može.
I kako tada pitati, kada pitanje nestane…?

Mladen Hinić