Loše spavam.
Ne sanjam noćima.
Dani mi prolaze a ne proživim ih.
Okoštale misli se teško pretvaraju u reči.
Ne govorim više.
Nemam šta da kažem.
Ne znam ni zašto pišem. Valjda se nadam da niko neće obratiti pažnju na ovo. A zapelo je da izađe iz mene…
Hodam satima gradom ne prepoznajući nikoga. I drago mi je što je tako. Ne priča mi se… Ne razmišlja mi se. Ali misli se batrgaju, pa se ubrzavaju, pa se raskoštavaju, pa me gnjave, pa me teraju… A ne prijaju mi. Teške su. Nisu lepe.
Sunce mi prija i daje mi osećaj topline. Sve se nadam, otopliće i ove moje misli pa će mi biti lakše, lepše…
Al’ ne ide to baš tako. Možda kod nekog, ali kod mene ne. Ne znam zašto.
Težak sam čovek. Po karakteru. Zahtevan, a ne znam šta hoću. Postajem nekako opor, gorak, nekiseo. K’o prestarelo vino što se pretvara u vinsko sirće.
Sad sam dobar samo kao obloga za skidanje temperature.
Važno je da sam za nešto dobar, zar ne?

Mladen Hinić