Junak

Tandžaru držim čvrsto. Možda i previše… Moram tako. Ovi moji me ostaviše samog, gore na okuci, da čekam one koji ne smeju doći.
Sitan sam, golobradi dečačić od jedva nešto preko tri puda. Na meni sve veliko, od ćaće mi pokojnog ostalo. Čakširi, haljina, gunj… Samo mi obuća po meri. Ma kakva obuća!  To sam ja sebi podno čarape vunene, što mi mati isplela, natukao komad deblje veprove kože i dobrano uvezao tankim kožnim trakama. Bolje nego bos da ‘odam. Sav sam slika i prilika nedoraslog ‘ajduka. Koga ja da zastrašim ‘vaki, nisam znao. Al’ uveriše me da sam k’o Bogom dan za taj zadatak.
Poverovao sam, šta ću, godilo mi… Kad ono, moji odoše, ja sam, krenu prpa. Što vreme više prolazi, u mene stra’ sve jači. Što sam se junačio kad za junaka nisam? Eh, sad je dockan za to. Sad mi valja ovo malo glave na ramenima sačuvati i, ako je moguće, porodično ime ne obrukati. Više mi valja poginuti do sramotom okovan preživeti. Ovi što ne smeju doći, dok ima života u meni, ne smeju pokraj mene proći. I nije tol’ko težak po’so. Dok sam živ-borim se, kad se predstavim – ne moram više. Dobro. To sam rešio.
Sad, ne bi bilo zgoreg, da porazmislim kako dušmanu doakati a ne gubiti glavu. Znam, rekoše mi da je slava za one što k’o junaci život svoj polože na oltar sreće narodne. Znam. Al’ nekako, meni se kanda još malo vršlja po livadama za onom mojom što joj još ni ime ne znam. Jes’ bruka i sramota da to naglas rečem, al’ ako više ne mognem da prozborim, što onda ne bi reko.
Oće mi se da poživim još. Bar još malo; dok joj ime ne doznam. Da zadnje što mi usne reknu bude njeno ime. Nekako bi to baš fino bilo. Ja, mlad junak, sa imenom ljubljene na usnama u boju izdahnuh. Ih, što bi to bilo… U pesmu bi me turili. Uz gusle bi me opevali a ženskadija bi tiho uzdisala. A ova moja bi gordo trpela život brez mene.
Možda bi i ovu okuku po meni nazvali…
Evo nekoga!  Ne vidim dobro. Pomrčina je. Ama ko ide to sad?  Onaj ludi ovan Ljubanov. Dobro ga ne ustrelih, marvu bezumnu. ‘Oće srce da pukne od stra’. Šta mi ovo treba, Gospode smiluj se na mene grešnika…
Da ‘oće da dođu više pa da se svrši ovo mučenje.
Čujem pucanj!  Ajoj, nogu mi proburazi!
Evo i drugo…aaaaahhh.
Gotovo je…
Ne doznadoh joj ime…

Mladen Hinić

4 thoughts on “Junak

    • Nisam siguran ni za jedno ni za drugo… Ali nešto se pomera, a to je dobro.
      Hvala.
      Pozdrav.

  1. Lepa naracija. Potpisujem W-ov komentar iznad. Vidi, radiš, nakupilo se materijala. Volim što je tako. Eto, dohitah do wordpress-a pa, rekoh, da iščitam bar neke koje pratim. Lepo. Big like. 🙂

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.