Nedostaje mi.
Sakrila se i ne mogu do nje…
Odsustvo bliskosti me satire. Strahovi kojima je prekriven njen pogled mi govore da odlazi daleko. Ne mogu da se pomirim sa tim.
Fali mi njen osmeh i dodir njenih ruku. Fali mi njen glas i miris njene kose…
Silina čežnje koja me obuzima je nesnosna.
Neću da tugujem za njom… Za nama.
Doći će bolji dani?
Moraju doći, jer ovo se ne završava na ovakav način.
Ne može.
Nema smisla.
Nigde ona ne može otići. Neću dati. Zaključaću je duboko u svoje srce, urezaću je u svoju dušu, prekriću je mislima o sećanju na onda…
Napraviću zid od skamenjenih suza mojih snova kojim ću je zakloniti od vremena koje će prolaziti.
Imaću gde da odem.
Kao nekada…
Kao tada…kada sam viđao nebesa.

Mladen Hinić