Večiti hod po ivici. Levo je bezdan. Dubok, taman, hladan, surov… Mesto puno bola i patnji. Desno je čvrsto tlo, zemlja blagorodna… Sve ono što mi zaista i treba, samo toga nisam svestan.
A ja ipak hodam po ivici. Često… Stalno!
Hodam i proklizavam. Još uvek nisam krenuo put bezdana. Bar mi se čini da nisam. Ponekad se oslonim na tlo, ali kao da bežim odatle, kao da me ivica vuče nazad sebi. Kao da me ta misterija neznanja dubine bezdana priziva da saznam što se saznati ne treba.
Pa ne moram ja sve da znam…

Teško mi je hodati po toj ivici. Zahteva konstantnu koncentraciju, potpuni fokus. Ne mogu stalno biti tako koncentrisan. Čovek sam, znam da odlutam. Treba mi pomoć da ne padnem. Neka ruka koja će me povući nazad kada krenem na let koji vodi u ništa. Neki razlog da sa obe noge stanem na čvrstu podlogu. Neko ko će me podržati kad mi, za tren, snaga isčili. Neko zbog koga će mi se ta snaga obnoviti da ne bih i druge sa sobom povukao.
Neko kome verujem i ko u mene veruje. Neko da me samo malo pridrži, ostalo ću sam… Čisto da predahnem…
…dok se ta ivica ne pretvori u zemlju blagorodnu.

Mladen Hinić