Razmišljao sam šta treba da kažem. Kako da saopštim ono što ne želim da bude rečeno. Neizdrživost neznanja me je terala da srljam a nisam imao hrabrosti da pitam. Mislio sam da je bolje nešto ne znati nego shvatiti da ti istina ne odgovara, ne prija…
Imao sam šta da pitam. Mnoga pitanja su mogla biti postavljena. Ali samo jedno je bilo zaista važno. Najvažnije!
I nestalo je…
Nestalo je u trenutku kada sam shvatio da reči sada nemaju značenje. One ne mogu napojiti žednu dušu željenim nektarom što sazdan je od oseta…
Jer, kada ne osećam, rečima se to ne može nadomestiti.
Ne može.
I kako tada pitati, kada pitanje nestane…?
Mladen Hinić
