Imao je jednom prelepog leptira. Voleo ga je. Želeo je da ga stalno drži u svojim rukama… Da bi mu se divio… Da bi ga čuvao… Od svega.

Leptir je pokušavao da odleti. Nije mogao. Nešto ga je vuklo nazad u njegove ruke.

Nije sklapao ruke da zarobi leptira. Nije mu trebao zarobljenik. Želeo je da ga leptir zavoli i da mu veruje da će ga čuvati.

Leptir bi uvek, posle malo odmaranja, pokušavao da odleti. Svaki put bi sve dalje stizao. Ali još uvek nije otišao dovoljno daleko. Nije imao snage u svojim plavim krilima.

Bilo mu je žao što leptir ne želi da ostane. Ali ipak ga je voleo. Tog leptira plavih krila.

Ponovo je pokušao. I uspeo je. Nije se okrenuo da ga vidi. Bilo bi mu žao tog tužnog pogleda. Samo je odleteo. A počeo je da ga voli…

Dunuo je u leptirova krila i pomogao mu da odleti. Bilo mu je žao. A ipak, nekako, i drago… Sanjaće tog leptira plavih krila.
Svake noći.
Zauvek.
Ostalo mu je samo da ga voli.
I da ga čuva…
U srcu.

Mladen Hinić