Život

Večiti hod po ivici. Levo je bezdan. Dubok, taman, hladan, surov… Mesto puno bola i patnji. Desno je čvrsto tlo, zemlja blagorodna… Sve ono što mi zaista i treba, samo toga nisam svestan.
A ja ipak hodam po ivici. Često… Stalno!
Hodam i proklizavam. Još uvek nisam krenuo put bezdana. Bar mi se čini da nisam. Ponekad se oslonim na tlo, ali kao da bežim odatle, kao da me ivica vuče nazad sebi. Kao da me ta misterija neznanja dubine bezdana priziva da saznam što se saznati ne treba.
Pa ne moram ja sve da znam…

Teško mi je hodati po toj ivici. Zahteva konstantnu koncentraciju, potpuni fokus. Ne mogu stalno biti tako koncentrisan. Čovek sam, znam da odlutam. Treba mi pomoć da ne padnem. Neka ruka koja će me povući nazad kada krenem na let koji vodi u ništa. Neki razlog da sa obe noge stanem na čvrstu podlogu. Neko ko će me podržati kad mi, za tren, snaga isčili. Neko zbog koga će mi se ta snaga obnoviti da ne bih i druge sa sobom povukao.
Neko kome verujem i ko u mene veruje. Neko da me samo malo pridrži, ostalo ću sam… Čisto da predahnem…
…dok se ta ivica ne pretvori u zemlju blagorodnu.

Mladen Hinić

Kada osećaj krvari

Nemoć, bes, tuga, srdžba…
Ovo nisu reči koje mogu opisati stanje moje duše sada.
Još nisam dovoljno knjiga pročitao da bih znao kako se opisuje ono kada ti osećaj krvari. Kada iz njega lipti krv sa svakom misli u kojoj se Ona nalazi.
A ove se kovitlaju, kotrljaju, zaleću, uzleću, jurcaju vukući za sobom truplo moga duha.
Svaki oset koji mi je znan se pretvara u otvorenu ranu iz koje, nemilice, zbilja istače potoke ne-došle radosti.
Gorki ukus suza bi mi legao kao melem na rane samo da oči mogu da zaplaču… Ali suza nema. Ispariše zbog plamena izgorelog srca koje postade skvrčeni ugarak.
Kad osećaj krvari nestaju i nadanja. Ono poslednje za šta se hvatam nestaje svakim mojim izdahom.
Ne želim da uvene svako sutra kojem bi se radovao.
Kad nadanja nestanu, nestaću i ja.
A kada nestanem, ko će joj sve ovo reći?

Mladen Hinić

Nebesa

Nedostaje mi.
Sakrila se i ne mogu do nje…
Odsustvo bliskosti me satire. Strahovi kojima je prekriven njen pogled mi govore da odlazi daleko. Ne mogu da se pomirim sa tim.
Fali mi njen osmeh i dodir njenih ruku. Fali mi njen glas i miris njene kose…
Silina čežnje koja me obuzima je nesnosna.
Neću da tugujem za njom… Za nama.
Doći će bolji dani?
Moraju doći, jer ovo se ne završava na ovakav način.
Ne može.
Nema smisla.
Nigde ona ne može otići. Neću dati. Zaključaću je duboko u svoje srce, urezaću je u svoju dušu, prekriću je mislima o sećanju na onda…
Napraviću zid od skamenjenih suza mojih snova kojim ću je zakloniti od vremena koje će prolaziti.
Imaću gde da odem.
Kao nekada…
Kao tada…kada sam viđao nebesa.

Mladen Hinić

Junak

Tandžaru držim čvrsto. Možda i previše… Moram tako. Ovi moji me ostaviše samog, gore na okuci, da čekam one koji ne smeju doći.
Sitan sam, golobradi dečačić od jedva nešto preko tri puda. Na meni sve veliko, od ćaće mi pokojnog ostalo. Čakširi, haljina, gunj… Samo mi obuća po meri. Ma kakva obuća!  To sam ja sebi podno čarape vunene, što mi mati isplela, natukao komad deblje veprove kože i dobrano uvezao tankim kožnim trakama. Bolje nego bos da ‘odam. Sav sam slika i prilika nedoraslog ‘ajduka. Koga ja da zastrašim ‘vaki, nisam znao. Al’ uveriše me da sam k’o Bogom dan za taj zadatak.
Poverovao sam, šta ću, godilo mi… Kad ono, moji odoše, ja sam, krenu prpa. Što vreme više prolazi, u mene stra’ sve jači. Što sam se junačio kad za junaka nisam? Eh, sad je dockan za to. Sad mi valja ovo malo glave na ramenima sačuvati i, ako je moguće, porodično ime ne obrukati. Više mi valja poginuti do sramotom okovan preživeti. Ovi što ne smeju doći, dok ima života u meni, ne smeju pokraj mene proći. I nije tol’ko težak po’so. Dok sam živ-borim se, kad se predstavim – ne moram više. Dobro. To sam rešio.
Sad, ne bi bilo zgoreg, da porazmislim kako dušmanu doakati a ne gubiti glavu. Znam, rekoše mi da je slava za one što k’o junaci život svoj polože na oltar sreće narodne. Znam. Al’ nekako, meni se kanda još malo vršlja po livadama za onom mojom što joj još ni ime ne znam. Jes’ bruka i sramota da to naglas rečem, al’ ako više ne mognem da prozborim, što onda ne bi reko.
Oće mi se da poživim još. Bar još malo; dok joj ime ne doznam. Da zadnje što mi usne reknu bude njeno ime. Nekako bi to baš fino bilo. Ja, mlad junak, sa imenom ljubljene na usnama u boju izdahnuh. Ih, što bi to bilo… U pesmu bi me turili. Uz gusle bi me opevali a ženskadija bi tiho uzdisala. A ova moja bi gordo trpela život brez mene.
Možda bi i ovu okuku po meni nazvali…
Evo nekoga!  Ne vidim dobro. Pomrčina je. Ama ko ide to sad?  Onaj ludi ovan Ljubanov. Dobro ga ne ustrelih, marvu bezumnu. ‘Oće srce da pukne od stra’. Šta mi ovo treba, Gospode smiluj se na mene grešnika…
Da ‘oće da dođu više pa da se svrši ovo mučenje.
Čujem pucanj!  Ajoj, nogu mi proburazi!
Evo i drugo…aaaaahhh.
Gotovo je…
Ne doznadoh joj ime…

Mladen Hinić

Onomad

Onomad su ljubavisali…
Ne sećam se tačno kad to beše. A milo je bilo celoj varoši za nji’ dvoje. Samo njinima jok. Nisu se mirisali od kad su ‘vamo stigli. Njeni od preko, a njegovi se s brda skotrljaše.
Čudan neki narod… I jedni i drugi.
Al’ ovo dvoje ih nisu brenovali ič!
Oni se voleli, pa nek familija crkne od muke. Taman tako.
Ma nisu se oni zbog familija rastavili. Ne. Zatrov’o ih vazduh varoški i pruga ova. Ih, ko je napravi…
Nisu videli nikog do jedno drugo do tad. Ljubav je to bila. I to prava. Od života jača… Tako smo svi mislili tad.
Al’ ne lezi vraže! Stižu pruga i voz, da donesu nemir svima. Ponajviše mladima.
Dolaze ljudi, novi, drukčiji, čudni, lepi, loši, ne razumeš ih što zbore…
Ma, svakakve je to zlo donelo. Al’ nisu ljudi bili problem za ovo dvoje. Priče su bile ta sablja što gajtan ljubavnički preseče.
Zanesoše se oni pričama o novom svetu, o nekom moru, o ‘aljinama prelepim što žensko čeljade na kraljice pravi, o dalekom gradu nekom… Zacakliše im oči oboma. On će na jednu a ona bi na drugu stranu. Ne da im se da se dogovore.
Ti znaš da dogovor kuću gradi. Nji’ova se kuća ne izgradi…
Zapeli oboje da vuku na svoju stranu, niko da popusti. Pa pričaše, pa plakaše, pa se svađaše. Familije jedva dočekaše i još potpirivaše taj plamen što im sudbe razdvoji. Poguraše ih, samo da se odvoje, da se više ne vide. I odoše oni kojekude… Nije ih bilo godinama, nisam ništa čuo za njih do skora. A čuo sam da se ne usrećiše od odlaska. Da su teške patnje iskusili. Nemir im je umom carovao dugo.
Al’  onda sam čuo još nešto!  Videše se u nekom vozu što je čekao mašinovođu da se vrne iz voćnjaka svog tasta. Iš’o čovek da pregleda rod. Šta ti je usud…
Ona se vraćala tim vozom do svojih, da obiđe oca i mater, a on je popravljao nasipe uz reku, do pruge. Nije mu se svidelo u velikom gradu a beše odveć gord da bi se kući vratio.
I videše se. Kroz prozor. Pogledi su im se susreli i rekli sve što im je trebalo da znaju. Zavoleše se ponovo. Od tad im pomalo izborana lica krase osmesi. I ljubav u očima.
Kao onomad.

Mladen Hinić

Ljubav

Dok su ih granatirajući primoravali na povlačenje, vod je slušao komandu svog pretpostavljenog.
“ Požurite! Milovanoviću, Lazareviću i ostali; niste kamašne stavili pa da vam bude žao u kal da zagazite! Pobiće nas dušmani, brže bre!!! “
Tukli su po kosini svim oruđima, a bilo ih je tušta i tma. Čekali su da se naši poplaše, pa da krenu u juriš ne bi li nas satrli. A potporučnik Mlatišuma, Živan Mlatišuma komandir voda Vasilije Veliki, tek svršio škole a zakačio tuberkulozu, glasno je komandovao povlačenje. I tek što zađoše za brdo udari haubica pravo pred potporučnikovog vranca te ga ovaj zbaci sa sebe i pade tako da mu nogu pričepi dobrano. Vojska u povlačenju to nije ni videla a Živan ne beše kukavica pa tako i ostade pod svojim Sokolom, kako mu se vranac zvao.
Mlad je bio Živan. Mlad, ali ne i glup. Jasno je bilo da mu dođe sudnji čas i nije ga se bojao. Vojnik je, pobogu. A vojnici ginu… Doduše, bi mu žao nekih ljudi koje više neće videti. A i stvari koje nije iskusio. A ljubav još spoznao nije…
„Čudo je što ljubav može čoveka izmeniti, kazaše mi… „, mislio je tada. “ …A ja ne stigoh do nje“, reče šapatom.
Poslednje potporučnikove misli su bile o ljubavi, koju nikada nije sreo. A kakve su to misli o nečemu što nikad nisi video ni upoznao, ko će ga znati… Nije mu smetalo što malo o tome zna. Čuo je ponešto, pa će i to biti dovoljno sada, valjda.
U svojoj glavi je pisao ljubavno pismo, kako je i red, onoj koju je njegovo časno vojničko srce izabralo. Ona ne postoji, al’ ajd’ sad.
“ Najdivnija moja A.,
Nebesima što stoluju u očima Vašim ne priliči da u moje grešno lice gledaju ni trenutka. Vaše je postojanje toliko dragoceno čitavom ovom svetu u kojemu i ja obitavam, te znam da nemam prava očekivati Vas samo za sebe. I patnja za Vama bi meni donela neslućenu, nezasluženu radost, kakvu niko od onih koji su od postanja sveta ovuda hodili nije osetiti mogao. Samo mali mig Vaš, dopuštenje Vaše, da za Vama čeznuti smem, usrećilo bi me više od svega.
Oh, najsjajnija od svih iskrica što vatre ljubavi razgaraju!  Smilujte se na ništavnost moju i prezrivo me ošinite vlatima kose Vaše što sjaj sunca upijaju i plamteću ljubav obećavaju onom koji dostojan takvog blaga postane.
Milosrdnost Vaša prema neblagorodnosti mojoj je odlika Vaše nebeske prirode. Ne dozvoljavate mi da patim za Vama jer smatrate me za Čoveka. A ja nisam to. Nikako to biti ne mogu!  Ne!  Nikada i nikako. Ruševno truplo što zaudara na prašinu, kal i čemer jesam; šuplji panj što mahovinu od sebe tera jesam… Ništa sam… I niko sam… Bez Vas.
Ne postojim bez Vas!
Samo Vi možete dati život mojoj imaginarnosti. 
Samo Vaše postojanje određuje mene kao tvar koja može postojati. Samo Vaš pogled određuje mene kao nešto što se da videti. Samo Vaš dodir određuje mene kao nešto što se da opipati, što ima oblik. Samo Vaša misao upućena meni određuje me kao nešto što ima smisao, svrhu…
Samo jedan titraj, srca Vašeg plemenitog, za mene, određuje moj život kao ispunjen rajskim darovima. 
Jer ne postojim bez Vas.
Nikada i nisam. Niti ću postojati.
Najdivnija od svih,
večnu Vam zahvalnost dugujem jer ukrasiste moje misli Vašim postojanjem.
Nikada dovoljno časni za Vas,
Potporučnik Živan Mlatišuma. “
Izdahnu Živan sa nekim čudnim osmehom na licu.
Dal je spoznao ljubav? 
Ko će ga znati?
Sve se nadam da jeste.
Valjalo bi.

Mladen Hinić

K’o vinsko sirće

Loše spavam.
Ne sanjam noćima.
Dani mi prolaze a ne proživim ih.
Okoštale misli se teško pretvaraju u reči.
Ne govorim više.
Nemam šta da kažem.
Ne znam ni zašto pišem. Valjda se nadam da niko neće obratiti pažnju na ovo. A zapelo je da izađe iz mene…
Hodam satima gradom ne prepoznajući nikoga. I drago mi je što je tako. Ne priča mi se… Ne razmišlja mi se. Ali misli se batrgaju, pa se ubrzavaju, pa se raskoštavaju, pa me gnjave, pa me teraju… A ne prijaju mi. Teške su. Nisu lepe.
Sunce mi prija i daje mi osećaj topline. Sve se nadam, otopliće i ove moje misli pa će mi biti lakše, lepše…
Al’ ne ide to baš tako. Možda kod nekog, ali kod mene ne. Ne znam zašto.
Težak sam čovek. Po karakteru. Zahtevan, a ne znam šta hoću. Postajem nekako opor, gorak, nekiseo. K’o prestarelo vino što se pretvara u vinsko sirće.
Sad sam dobar samo kao obloga za skidanje temperature.
Važno je da sam za nešto dobar, zar ne?

Mladen Hinić

Ćorsokak

Umeo je da se zanese. Onako, opasno. Svako otržnjenje ga je bolelo. Smatrao je da tako i treba da bude, kad je glup. Nije bio dosledan, veran sebi. Kao da je hteo da se unizi, prvenstveno u svojim očima. A onda i u tuđim. Tako to i bude kada znaš da grešiš a ipak nastavljaš… To mu je bilo jasno.
Nije imao plan te noći. Jednostavno nije. Samo je došao.
Kao i pre… Smatrao je da se neće ponoviti greške iz prošlosti, da je lekcija savladana.
Sigurno je koračao ka ulazu iako mu je auto ostao otključan. Setio se toga nakon pređenih dvadesetak metara, pa je morao da se vrati. Zaključavši auto, uspeo je da prvim sledećim korakom preskoči sveže formiranu uličnu baru i učinivši to ugazio je u kesu punu trulih banana, koje je neko bezbrižno ispustio na trotoar.
Osetio je ne mali prezir prema NN licu koje je počinilac takvog besmislenog zlodela, ali je ipak nastavio svoj hod ka ulazu. Osećao je dozu komfora u toj vezi pa se nije preterano trudio da svoju pojavu dovede do nivoa koji je bio neophodan. Nije ni primetio da su mu cipele dobrano upropašćene od onih banana.
Misli su mu vršljale po umu a nijedna se nije ticala sadašnjosti.
Prvi njihov pogled mu je ukazao na pravac kojim će se događaji kretati ali mu je to postalo jasno onda kada više nije bilo važno. Osećaj tuposti u čitavom telu mu nije pomogao da shvati da greši, obamrlost sistema za navigaciju je bila očigledna. Greška je bila neminovna.
Iako zbunjen događajima koji su usledili, nije se trudio da ih shvati i adekvatno se postavi u tim trenucima. Samo je prisustvovao. I grešio,grešio,grešio…
Svaki korak je bio pogrešan, a on je tvrdoglavo nastavljao. Dok nije udario u zid.
Žestoko!
I nije imao gde više. Zidovi su bili svuda okolo.
Dospeo je u ćorsokak.
Nema dalje, samo nazad…
Znači, rikverc pa iz početka.

Mladen Hinić