Očekivanja

Usko je…
Tesno.
Mrak svuda.
Miriše na vlažnu zemju.
Pomeram noge i udaram u nešto. Ne mogu ih više pomeriti od nekoliko santimetara…
Ruke dodiruju nekakvu tkaninu iznad.
Panika!
Živog su me sahranili!
Nemam vazduha!  Nemam ni glas.
Ništa iz mojih usta ne izlazi iako se derem koliko mogu. Užas!
Grebem, udaram, bijem po poklopcu… Ništa ne postižem.

Nisam očekivao da ovako skončam. Doduše, nisam baš mnogo ni razmišljao kako ću skončati. Nekako mi je to bilo previše sumorno za mozganje.
Ali ovo nisam očekivao. Definitivno!
A šta jesam očekivao?
Realno, šta treba očekivati u životu?  I zašto uopšte bilo šta očekivati? A onda, od koga očekivati?
Deluje mi da su očekivanja veliki teret, pre svega za osobu koja ih ima. Meni je teško da ispunim sopstvena očekivanja iako imam dovoljno podataka neophodnih za prepoznavanje cilja. Kako je onda drugima od kojih očekujem nešto kada znam da nemaju sve neophodne podatke. A da ne pričam o tome da postoji i pitanje da li se moje očekivanje idealno slaže sa njihovim moralnim ili bilo kojim drugim parametrima.

Hm… Nisam očekivao…?
Na žalost,  to što nisam očekivao ne znači da nisam imao nikakva očekivanja, već da ih samo nisam bio svestan. Zato sada i jesam iznenađen.
Da sam ovo očekivao, bio bih spreman za dejstvo.
Da očekivanja nisu postojala uopšte, ne bih bio iznenađen niti bih o tome razmišljao.
Znači…ipak sam očekivao a nisam radio ništa da to predupredim. I tu sam se zeznuo.

I šta sad da očekujem?

Mladen Hinić

Vlasništvo

Ima nekih dana kada ti je sve potaman. A ima i onih drugih…
E, jedan od tih drugih se zbio nedavno.
Krenuo na posao, kao i obično, spreman i oran da pružim maksimum. Umio se, obrijao, i sve kako je red… Izlazim iz zgrade, idem ka kolima, i imam šta da vidim. U stvari, nemam šta da vidim. Nema mi auta! Aaaaa!!! Ukradoše mi kola, lopovi!
Za one koji ne znaju, to je veoma stresan trenutak. Saznanje da ti je vozilo ukradeno nije ni malo prijatno. Ni malo! 
Dobro. Prvi šok je prošao. Sada treba oporaviti sistem i neutralisati izazivače stresa.
E,sad… Izazivač stresa nisu lopovi, nego moje poimanje vlasništva nad stvarima. Moje shvatanje da je auto moj i samim tim mora biti u funkciji mojih želja. Ako ja hoću da on bude tu gde sam ga ostavio, on to mora i da učini.
Posle se ispostavilo da sam prethodne noći parkirao auto u susednoj ulici ali to nema velikog značaja za priču…
Značajno je to da vlasništvo shvatam previše ozbiljno. I siguran sam u to da stvari po sili zakona pripadaju meni. Moje su!  Ne zamaram se činjenicom da sve to što imam može sutra da nestane. Nema veze to… I dalje je moje, iako ne postoji više.
Strašno!
A sad da se prebacim na ono kada mislim da je neka osoba moja. Žena, devojka, drug, komšija, brat…
Pa ni ja nisam uvek sav svoj!

Misliš da je nešto tvoje?
Razmisli opet.

Mladen Hinić

Kao zemlja

Ideš, lutaš, tražiš nešto… Ponekad to traje i traje. Nekada nađeš, nekada ne.
Da li te to što nađeš zaustavlja u daljoj potrazi?
Ako nađeš ono što si tražio onda bi trebalo da tu i staneš, zar ne?
A ako ne znaš šta tražiš?  Šta onda?
Da se nadaš da ćeš nekako to prepoznati? 
Kako?
Nadam se da znaš šta tražiš. Jer ako ne znaš, onda si u problemu.
Vreme ne čeka.
Vremena u stvari i nema. Ne postoji. To je samo tvoja percepcija realnosti koju posmatraš linearno.
Ti si kao zemlja.
I ja sam.
Što više daješ to si bolji. I tebi je bolje. Jer više i dobijaš.
Ako ne daješ, onda si jalov. Ne možeš ni da primiš ništa.
Zato dok tražiš to nešto, ti i daj nešto. Ali neka to što daješ bude dobro.
Znaš zašto.

Mladen Hinić

Sa 33 na 78

Jel znaš ti kako je to kad te ne razumeju? Ne znaš!  Pa da. Tebe svi razumeju… E, vidiš, sad ću ja da ti kažem.
Ne!  Čekaj! 
Ćuti, molim te.
Trebalo mi je puno vremena da skupim… znaš već šta, da bih ti ovo rekao. Samo slušaj. Mlađi si, brate, ispoštuj me…
Smušen sam, to je jasno, mutav, onako kulturološki gledano, i glup brate. Pa jeste!
  I sad… Ja pokušam da uspostavim komunikaciju sa nekim i to kao ide nekako, samo što ja ne shvatam da se priča skratila i ubrzala. Ja sam nekako navikao na dugačke uvode, kao kod ruskih klasika, a ovo sad je sve nešto instant. I dok se ja još bakćem sa drugim delom uvoda dobijem info da je razrada zastarela. I onda se zbunim pokušavajući da shvatim gde sam ras’o bre? Jel na nekom mestu sa 33 obrtaja a živim u svetu od 78? 
To je asocijacija na neke zastarele tehnologije nosača zvuka,  vinil ploče i to…
Nebitno.
Jel kapiraš da sam nerazumljiv ostatku komunikativno sposobnog stanovništva zbog zastarelih metoda prenosa informacija? 
Ne razumeš? A?
Pa kažem ja da mene niko ne razume…

Mladen Hinić

Ljudina

Pamtim ga kao dobrog čoveka… Ljudinu!
Mislio je da se sve može rešiti samo od sebe. Da ne mora mnogo da brine.
Pogrešio je. Ništa se nije rešilo. Samo je i dalje tonuo u čamotinju. Osećao je dozu straha pri svakoj misli koja ga je terala da se pokrene. Nije bio jasan samom sebi. Shvatao je da ima probleme a ipak se nije trudio da ih reši. Zašto?  Nije znao… Ali je znao da to mora da promeni. Veoma brzo, inače je propao.
Ja lično mislim da je već propao, ali neću da mu sipam so na ranu. Neka ga… Možda i ja grešim.
Elem, pošto je zaključio da mora da se aktivira, seo je i pojeo veliko parče čokoladne torte koja je ostala u frižideru od prošlog rođendana njegovog otkaza sa posla.
Osećao se mnogo bolje. Bio je zadovoljan. Tog dana mi je rekao da je čvrsto odlučio da nastavi da živi… Onako kako mu srce kaže.
„Pojeo sam ono poslednje parče torte od onomad „, reče mi. „Malo je gorčilo… I od sad više ništa neću da ostavljam nepojedeno! “
„Ali ti praviš klopu k’o za celu četu vojske!  Nećeš valjda sve sam pojesti istog dana? “ rekoh mu zabrinuto.
„Doneo sam odluku da se zdravo hranim. Znači samo sveže spremljena hrana. Količina je nebitna. Kao i kaloričnost. Nema zezanja više! “ To je bio odgovor koji sam čuo.
Posle sam samo čitao njegova pisma jer nije mogao da izlazi iz kreveta. Imao je 186 kilograma. Bez kostiju.
Šta znam…
Uvek je dobro kad čovek odluči da promeni način života da se zdravo hrani.
Zar ne?

Mladen Hinić

Ćud je ženska…

Ja nju zovem Ona a ona mene zove On. Čudno je, znam, al’ baš me briga.
Žurim da je pokupim i da palimo na jezero. Planirao sam to mesecima. Ma…nikako nam se poslovne obaveze nisu poklapale i jednostavno nije moglo da se desi. Ali sada..!
Sada će se najzad desiti!
Uspeo sam da zaradim neki dinar viška, plus par slobodnih dana koje nisam koristio čuvajući ih baš za ovu priliku, i eto ga… Desiće se. Dešava se! Srećan sam. Telefone ostavljamo kući jer ne želimo nikakve pozive, poruke, mejlove…ništa. Samo ona i ja. Na tome je ona insistirala
Brrrr… Smrz’o sam se kako sam ledeno odlučan.
Samo da uzmem ranac i ključeve od kola i palim.
(Bi-bip, bi-bip… )
Stigla neka poruka.
Ne interesuje me ko je.
Znam da ona nije.
Odoh, zakasniću! 
PORUKA
Pošiljalac :Ona
Vreme: Upravo sad
(Sunce se sramežljivo  pojavilo označavajući početak novog dana. Probudila se s osmehom na licu…
Sanjala je njega. Kako se čvrsto drže za ruke. Kako se vole više od svega. Jutro je dobilo lep miris…miris proleća. ..miris buđenja.  A energija koja se razlivala njenim telom je bila baš takva – prolećna.
Dan se lagano rastezao…
A ona….okrenula se na drugu stranu i produžila u svet snova jer, tamo je bio ON.)

Mladen Hinić

Бандера

Попио сам неколико пива и свест ми се сузила. Не подносим алкохол баш најбоље.
Сада је предамном оправдано питање: шта да радим?  Дал’ да пијем и даље ил’ да станем и одем из кафане?  А не иде ми се. Баш ми је добро у овом стању благе обамрлости чула. Ништа ми не смета. Ни музика, ни друштво, ни ситуација која ме је отерала у кафану…Јер нисам баш кафански тип, ако такав уопште постоји.
Е, да, постоји! Знам једног!  Али нећу сада о њему. Сада причам о себи.
Цевчим још једно пиво и покушавам да се сетим зашто ово не радим чешће. Вероватно ћу се сетити тога сутра, када се отрезним, јер ми делује да сам већ полуушљеман. Ал’ нема везе, није ми лоше.
Примећујем да сам много јачи и да све око мене има неки чудан манир да се лагано мрдуља тамо-‘вамо. Нема везе, нека се мрдуља,само да не крене на мене јер ће бити чупаво.
И шта ће ми теретана кад ојачам од пар пива?  Онолики зној, дахтање и уфтање сам заменио чашом и постигао исти ефекат?  Невероватно!  Да сам то раније знао…
Какав сам шмекер, све смем и нико ми ништа не може. Сад ћу да одем код оне несретнице која ми је рекла да сам магарчина и има да јој…
‘Де су ми кола!?  А, ево их.
Седам, стартујем мотор и крећееееем!  Газим до даске и пичим по градским улицама. Возим к’о Фанђо. Гас, гас, гас и….БАНДЕРА!

НЕМОЈ ДА ПИЈЕШ НИ КАД НЕ ВОЗИШ ЈЕР РЕШЕЊЕ НИЈЕ У ЧАШИ!!!
Мисли на оне којима ће требати твоја помоћ а тебе неће бити ту за њих.

Mladen Hinić

Sviđaš mi se…

Sviđaš mi se…kada te vidim posle nekog vremena.
Sviđaš mi se… kada progovoriš tim umilnim glasom što rasteruje tmurne oblake.
Sviđaš mi se… kada te dotaknem, onako ovlaš, kao slučajno, kao nemarno, i kad mi zastanu misli od toga.
Sviđaš mi se… kada pogledaš preko mog ramena kao tražeći nešto, a u stvari želiš da sakriješ osećanja koja ti otimam.
Sviđaš mi se… kada ćutiš jer očekuješ da i ja nešto kažem, a zanemeo sam od straha da nisi priviđenje koje će nestati ako progovorim.
Sviđaš mi se… kada pokušavaš da moje nemire odagnaš tim osmehom što leči.
Sviđaš mi se… kada odlaziš i znaš da ne možeš otići jer sam te okovao teškim pitanjem: Gde ćeš ti?
Sviđaš mi se… baš takva.
Sviđaš mi se…

Mladen Hinić

Na putu od makadama

Išla je putem od makadama. Kosom, nemarno vezanom pozadi, se zakitila kao ordenjem koje je namenjeno nekakvim oslobodiocima. Nije to bilo slučajno. Ne, ne!  I ona je bila oslobodilac.
Oslobodila je moje poglede svega suvišnog. Oslobodila je moju maštu stega realnog. Oslobodila je moje želje okova razuma.

Hodala je putem od makadama nehajno smerno. A ipak…kao da me je začikavala osmehom svesno stidljivim. Pogledom je stavila do znanja svoje namere. A okretom je pokazala lice bola koje preti.

Zastajala je na putu od makadama da bi mi pružila priliku da saznam. A znao sam odavno, samo nisam rekao…

Stajali smo na putu od makadama i gledali sutra sa osmehom.

Mladen Hinić

Reči

Setih se tebe nedavno,
Nisam te video dugo…
Raziđoše se putevi naši,
Svako je svoj san jurio, život zaturio, dah izgubio a reči postideo.

Upoznao sam mnoga lica, mnoge ulice su čule za mene…
Mnogo sam reči poslao u vetar al’ ono malo pametnih se sačuvalo…nekako.
Tebi sam nemenio one od srca, da ogolim dušu, da otkrijem tajnu…

Ali nestade ti, otiđoh ja, i ne bi nikoga ko će da sluša,
ko će da čuje…
Ostaše reči same tamo.
Tumaraju, zveče, ne znače ništa!
Ja ih ispustih, ti ih ne uze..
Kao da ih se odrekosmo a ne rekosmo.

Možda jednom, ako preteknu,
stanemo i podarimo im smisao,
da one, krhke, ne ispaštaju, što mi pameti nemamo.
Možda su reči nešto znale što nije trebalo reći…a mi nismo znali šta jeste.
A možda su samo pobegle od nas, da ih ne sramotimo.

Mladen Hinić