Išla je putem od makadama. Kosom, nemarno vezanom pozadi, se zakitila kao ordenjem koje je namenjeno nekakvim oslobodiocima. Nije to bilo slučajno. Ne, ne! I ona je bila oslobodilac.
Oslobodila je moje poglede svega suvišnog. Oslobodila je moju maštu stega realnog. Oslobodila je moje želje okova razuma.
Hodala je putem od makadama nehajno smerno. A ipak…kao da me je začikavala osmehom svesno stidljivim. Pogledom je stavila do znanja svoje namere. A okretom je pokazala lice bola koje preti.
Zastajala je na putu od makadama da bi mi pružila priliku da saznam. A znao sam odavno, samo nisam rekao…
Stajali smo na putu od makadama i gledali sutra sa osmehom.
Mladen Hinić
