Doručak

Posle dugogodišnjih bezuspešnih napora?, uspeo sam da svoju kilažu svedem na meni prihvatljivu brojku. To sam uradio promenom svesti. Sada ću pokušati to i da objasnim.

Disciplinovani pristup ishrani je od ogromne važnosti za svakoga ko želi da umanji svoju kilažu.
Meni je disciplina pomogla u tome.
Prihvatio sam mišljenje da je doručak najvažniji obrok u toku dana i svesno sam izbacio sve ostale obroke.
Za mene više ne postoje ručak i večera. Nema ni užine. Postoji samo doručak.

Od kada sam uspeo da promenim svoj način razmišljanja mnogo se bolje osećam.

Od tog dana ja više nikada nisam ručao. Nisam ni večerao. Za mene postoji samo jedan obrok – doručak.
Doručkujem ono što mi se jede, nemam nekakve specijalne recepte. Jedem šta hoću i koliko hoću.

Najviše energije telo dobija posle doručka. Najviše hrane se iskoristi tada, tako da količina unete hrane ne bi trebalo da bude problematična. Važno je bilo samo da više nikada ne ručam niti večeram.

I nisam. Nisam ni užinao.

Doduše, umem da doručkujem i po pet, šest puta na dan.

I eto…ja samo na doručku živim. I šta mi fali?!?

Kad odem

Kad odem, više se neću vratiti.
Ne mora me čekati, ne mora se nadati…biće lakše jer će znati da ne postojim više.
Kad odem, porušiću sve mostove za sobom, napraviću pustinju neprelaznu…da ne pomislim da bih se mogao vratiti.
Kad odem, neću se okretati.
Ne treba mi ništa što sam imao.
Kad odem, neću se pitati više.
Neće mi biti važno šta je moglo biti.
Kad odem, neću znati ko sam.
Počeću ponovo da se tražim i niko me neće poznavati.
Kad odem, otići ću da se ne vratim.
I neću se vraćati.

Život je lep

Nešto se dogodi u čoveku kada se razočara. Nešto strašno. Negde duboko, unutra.
To ostavlja tragove. Neki su duboki a neki nisu toliko. A ipak, svaki trag podseća na neko razočaranje.

Najčešće si sam kriv sam zbog toga. Trebalo je da budeš oprezniji, da manje veruješ drugima a više sebi. Ne krivi druge zbog toga.  Morao si da vodiš računa o sebi a ne da se prepustiš nekom na milost i nemilost. Ne nekom. Nikom!
Tražiš krivca svuda, a on ti se smeje iz ogledala. Ceri se… I uživa.

Siguran sam da tvoji neprijatelji nisu drugi nego prvi. A prvi si uvek ti. I uvek će tako biti dok možeš da osećaš razočaranje.
Kada budeš dovoljno čovek i ne budeš sebi prvi nego poslednji, tada razočaranja neće biti. Moći ćeš da osetiš onu ljubav koja će te osloboditi svega što ti ne dozvoljava da uživaš u lepom.

A život je lep.

Učenje

Nismo svi isti. Nekima učenje ide lakše a drugima ne.
Ona izreka, da je ponavljanje majka znanja, ima određene kvalitete. Po meni, ti kvaliteti se ogledaju u obrnutoj kvantitativnosti. Ako iz manjeg broja ponavljanja uspeš nešto naučiti, onda si bolji, pametniji, inteligentniji…
Ama, srećan si bre!

A ne k’o ja… Sto puta nešto da ponovim, ne bih naučio ni za živu glavu. Imam taj manir da glupost spajam sa tvrdoglavošću pokušavajući da to sebi prikažem kao promućurnost koja se oslanja na upornost. Kad tako upakujem, i sebe onako fino slažem, onda mi bude lakše. Baš se lepo osećam tada.

Džaba godine iskustva, džaba silne knjige, džaba sve…
Kombinacija sinapsi u mom mozgu predstavlja kompilaciju retrogradnog dinarskog (po Cvijiću)  mentalnog sklopa i posledica neželjenih prijema zvukova muziciranja devedesetih godina prošlog veka dok sam pokušavao da ih nadjačam heavy metalom.
(Mala opaska: dinarski mentalni sklop ne smatram retrogradnim. On je samo u mom slučaju takav.)

Ta ubitačna, asimetrična arhitektura mozga locirana je u prednjem delu moje lobanje i tera me da gledam dole, tako da, hteo-nehteo, moj je vidokrug ograničen na stomak, i vrh cipela kad sam na dijeti. Kad nisam, onda samo na stomak.

Elem, da ne tupim, shvatio sam gde je problem.
Volim sebe da slažem više nego ‘leba da jedem. I lepo mi bude…neko vreme. A posle, kad me život sastavi sa patosom, pitam se šta mi je to trebalo.

Izgleda da sam od onih likova koji ponavljajući greške to vrlo dobro nauče. I naučeno prezentuju kad god mogu.

Ako je ponavljanje majka znanja onda ja odlično grešim.

Ljubav?

Ljubav je surova. Okrutna je. Ne nestaje polako. Samo jednog trenutka primetiš da je nema. Da je otišla.
Pričam o ljubavi iz bilo koje perspektive. Iz perspektive onih koji vole i onih koji žele da su voljeni. Svejedno je.

Ljubav nestaje naglo. Razlika je samo u tome kada će ko shvatiti da ljubav  više nije tu.
Opasna je ljubav. Nije za one sa slabim srcem.
A ipak, većina želi da ljubav bude deo njihovih života i malo ko razmišlja o tome šta će biti ako ona ode.

Ima onih koji misle da su pametni (ne sudim o tome) i pričaju da je ljubav za budale. Kažu, sve je interes, ljubav je precenjena. Oni ne primete kad ljubav dođe jer ih ona ne zanima. Smatraju da je tako bolje.
Možda su u pravu…

Ima nekih koji znaju za ljubav ali je se plaše. Znam takve. Šteta je što ih strah sputava.

A ima i onih što znaju šta  je ljubav … I srećni su.
Jer njih ljubav nikada ne napušta.

Čovek? Životinja?

Kada ti dan počne buđenjem onda je dobro.
Sad, ti misliš, pa kako može drugačije? Vidiš, može.
Ima situacija kada ti počne dan a da se još nisi probudio. Ustaješ iz kreveta, bauljaš po kući, juriš čarape, umivaš se na brzinu… I ne doručkuješ, nego odmah u akciju. Verovatno kasniš negde, ili žuriš da odradiš nešto što je već trebalo biti gotovo. Kakogod, ti se još nisi probudio a dan ti je počeo. I nema vraćanja. Samo napred. Pa se ti razbuđuj u hodu, ili u trku.

E, takvih dana ima previše… Ne volim te dane. Nisam svoj tih dana. Treba mi time-out.

Mada…
Ti dani mogu doneti mnogo dobrog. Tada si prinuđen da deluješ kreativno, da se prilagođavaš situaciji i savladaš prepreke ne razmišljajući previše o njima. Tada instinkt dolazi do izražaja. Tada, najviše tada, možeš upoznati sebe. Ko si, šta si, gde si…
Izbačen iz zone komfora, moraš delovati na polju koje ti nije prijatno. To te tera da tu neprijatnost prevaziđeš i uvedeš se u situaciju koja ti odgovara. Ovde, u ovom trenutku, nisu bitni ni početak ni kraj, bitan je put. Taj put od stanja neprijatnosti do spokojne situacije je ono što ti daje priliku da budeš ti. Ako malo uključiš mozak, shvatićeš da tvoje istinsko biće nadilazi tvoju pojavnost.
Ušuškan si, umrtvljen,i dosta toga ti odgovara… Ali kada si nateran da se boriš, da deluješ kao čovek, onda to i postaješ. Čovek ovde ne označava moralne karakterisike koje su vaspitanjem usvojene već isključivo ljudsku prirodu lišenu bilo kakvih skrupula.
Što je situacija ozbiljnija, manje je morala u nama.
To ide tako.

Otkriću ti jedno moje zapažanje.
Svi mi možemo biti životinje.
Oni loši su krvoločne životinje.

Detinjstvo

Sedeo je na podu praznog stana. Gledao je u plafon primećujući pukotine koje su mu pričale o detinjstvu. O njegovom detinjstvu. 
O periodima bezbrižnosti i periodima prisilnog guranja u realnost…
O trenucima sreće i smeha, i onim trenucima koji kao da traju, i traju, i nikakao da nestanu a bolni su…
O minutima radosnog iščekivanja lepe vesti i suzama koje teku unutra, same od sebe, nateranih da krenu zbog osećaja nemoći, tuge i pretrpljene nepravde…
O običnom detinjstvu a ipak neobično njegovom.
Jer, to jeste samo njegovo detinjstvo i pripada mu kao što ništa drugo nikada neće. Nikada!

Imao je detinjstvo i sad ga se priseća. Možda bi poželeo da neke stvari u njemu izmeni, ali ne može. Čini mi se da misli da ga je detinjstvo odredilo kao osobu kakva je sada.

Nije previše srećan tim saznanjem, ali može mu koristiti kao roditelju. Da pomogne svojoj deci da imaju detinjstvo sa manje loših trenutaka nego njegovo.
Samo…
Mora da pripazi da ne napravi veću štetu nego korist.

Ipak to nije njegovo detinjstvo.
Njihovo je.

Nesavršen

Odeš na kafu i gledaš u reku koja protiče. Vreme je lepo i pokušavaš da uživaš u trenutku. Ali nešto ti ne da mira. Nešto ti nedostaje…
Nedostaje ti osećaj.
Onaj osećaj da si kompletan. Da ima nekoga da pokrije tvoje nedostatke…pošto ti znaš da nisi savršen.
Onaj osećaj kada spokoj vlada tvojim bićem. Kada znaš da ti je greška unapred oproštena…jer nisi savršen.
Onaj osećaj kada mi tuđa greška ne smeta…jer mislim da niko nije savršen.

Dobro je biti nesavršen… jer samo tada možeš da se nadaš da ćeš dostići savršenstvo i to moći da podeliš sa nekim.

Savršen može biti samo spoj dvoje nesavršenih.

Ali ne mora…

Dobra je tuga

Koliko tuge ostaje iza onoga koji ode? Znaš li to?
I šta se sa tom tugom dešava…kada odeš?

Nemoj da ideš ako ne želiš. Jer, ponećeš svoju tugu sa sobom a meni će ostati samo moja.
Nemoj da odeš ako ne moraš… Ništa se ne mora.
Nemoj nestati iz mojih pogleda. Ostavićeš me u svetu bez sunca. A nije lepo oduzeti sunce nekome.

Ako baš želiš, onda idi, i ne brini za svoju tugu… Ona će ostati samnom. Čuvaću je.
Neka mi bar nešto od tebe ostane.Da me vodi kroz sutone što me čekaju.
Sve one sumorne misli, kao olovo teške, koje imaju pitanje „zašto“…i ta tuga, koja će iza tebe ostati…živeće samnom.
I tako nikada zaista nećeš od mene otići.

Dobra je tuga…jer ako nju nemam, onda ni tebe nema.