Moja Tulumba

Volim tulumbe. Oduvek sam ih voleo.
Pričinjavale su mi zadovoljstvo. Neki put veće, neki put manje, zavisi kako su spremljene. Pa ne možeš uvek da ih proceniš po izgledu. Moraš i da probaš.
Ali, tulumba koju sam nedavno našao…
Savršenstvo!
Jedinstvena je. Okrugla, đevrekasta tulumba!
Dovoljna je samo ta jedna da znaš da je perfektna.
Prstenasta, savršeno slatka, idealno meka, fenomenalno ukusna tulumba.
Prosto sam naleteo na nju. Ne znam kako, ni zašto sam zabasao u taj sokak gde me je čekala. Izgleda da me je dozivala nekako a ja dobauljao do nje.
Ali sreli smo se.
Posle očijukanja sam je probao. Osetio sam šta znači simfonija ukusa. Shvatio puteve kojima slast hodi umom kada gradi sreću…
I to je to.
Tulumba baš za mene!

Balkansko goveče

Nisam za tebe. Jednostavno nisam. Ti si drugačija a ja isti. Tražim nemoguće a ti nisi nemoguća. Ne mogu da se izvinjavam posle kada se ispostavi da nisam bio u pravu. Ako se ispostavi!
Ne mogu to.
A ne bih mogao da podnesem svest o upropaštenoj šansi za sreću koja se neće vratiti.
Ne mogu ni to.

Ma ne mogu ništa više. Mogao sam. Stvarno jesam. Ali onda sam došao k’ sebi i shvatio da taj koji je mogao u stvari nisam bio ja. To je bio moj bledi pokušaj da pobegnem od suštine.
A od toga se ne beži, ne može. Ja ne mogu.

Ali ti možeš. Pametno bi bilo da ti pobegneš od moje suštine inače će i tebi i meni biti žao. Nemoj biti hrabra. Budi pametna.
Kad si već srećna što nisi ja.

Jer ja sam, u suštini, balkansko goveče.
Oni zlonamerni bi rekli : volina!

Sebičan sam

Oprosti mi…
Sebičan sam.
Volim te zbog sebe a ne zbog tebe.
Svaki tvoj pogled sam ukrao i sakrio negde… Kada je bilo zgodno, uzimao sam ga i obožavao ga. Čuvao sam ga za sebe. Pretpostavljao sam da tebi više nije potreban. U stvari, nije me baš zanimalo da li ti je potreban jer ja sam ga očajnički želeo. Zato sam ga krao. Svaki put.
Svaki tvoj osmeh mi je srce radovao, kao da me one tople letnje kiše miluju po licu koje je sprženo suncem vapilo za kapljicom vode. I njih sam ti
krao.
Svaki tvoj pokret sam duboko u sećanje ostavio.
Nisam želeo da prestaneš da se krećeš jer si tako lepa kada ka meni hodaš…a ja te volim više  svakog sekunda koji nestaje i pušta te da mi priđeš.

Volim te ne zbog tebe nego zbog sebe, jer…lepo mi je dok te volim.
Baš!

Izbor

Hladno je i kao da će kiša. Duva neka vetruština koja se trudi da mi ohladi sećanja. A ja stojim i čekam…
Uzimam papir za duvan iz džepa. Vadim duvan iz kesice i stavljam prstohvat duvana na taj papir. Pažljivo obmotavam duvan papirom i trudim se da napravim koliko-toliko pravilnu cigaretu. Trebaće mi vremena da to izvedem…
Razmišljam nesvesno o prošlosti koja je izbledela. Kao, trudim se da povratim nekakve boje na tu sliku što je bila nekad, ali… godine iskustva čine svoje, te uspevam u tome da moje delo liči na original. Mislim na cigaretu. Jezikom prelazim preko dela na kome je neka vrsta lepka postavljena na papir, i uspešno smotavam tubu duvana. Podižem je na visinu očiju držeći je palcem i kažiprstom leve ruke da bih još jednom proverio njen izgled. Izgleda zadovoljavajuće. Stavljam cigaretu između usana i palim je uvlačeći prvi dim duboko u pluća kao da mi od toga zavisi život.

Sada mogu da je čekam mirnije. Nestrpljenje je nestajalo sa svakim izdahom duvanskog dima. Stanje tihe obamrlosti osećaja vremena će potrajati kratko. Srećom, imam još duvana i cigaret-papira, tako da neugodnost čekanja mogu ublažavati povremeno.
Kažu da pušenje ubija polako. Mene tako ubija čekanje, a pušenje mi nekako dođe kao prva pomoć. Znam da zvuči glupo a ja ne tvrdim da sam pametan. Pri izboru  da li da mi se kidaju živci ili pluća biram ovo drugo.
Bolje je za sve.

Senke za stolom

Na stolu je ostala čaša, polu-ispijena čaša sa vodom… Tu je i šoljica u kojoj više nema kafe… Neke stare novine, požutele od sunca i otisak dlana… I sećanje na dve senke.
To je sve što je ostalo posle razgovora .
Ona nije htela ni da čuje za pomirenje a on je razmišljao da li da pokuša još jednom. Dugo je pio tu poslednju zajedničku kafu. Zajedničku? Pa… Možda ne zajedničku ali poslednju u njenom društvu. Ona je pila samo vodu. Reda radi. Nije htela da provodi previše vremena tu.
Poneo je novine da bi joj pokazao da je društvo u problemu, da nije samo njima naopako krenulo, da mogu da nađu način ako se potrude. Ali nije to uradio.
Nije želela više… Bila je tu poslednji put i to je znala. Bila je tu samo zbog njega. Da bi mu pomogla da shvati da mora početi da veruje sebi.
Nije bilo tuge za tim stolom. Samo neprijatnog osećaja nemoći. Bili su nemoćni oboje… Nemoćni da učine bilo šta za ljubav.
Pre nego što je ustala on je spustio znojavi dlan na sto i pokušao da kaže još nešto. Progutao je te reči u trenutku kada je čuo njeno „Zbogom“.

Kažem, nije bilo tuge za tim stolom… Nije bilo ničega…
Samo dve senke koje su se razišle.

DOMAĆI KOLAČ SA LUKOM

Ne volim kupovne kolače. Najbolji su mi oni što ih je moja baka pravila dok sam bio klinac. A ovakav kolač ionako niko nije  pravio. Ovo je neki njen izmišljeni recept koji sam, ne znam kako, zapamtio.
Al’ evo sad ću vam objasniti kako to ide…
Ovo nije mnogo sladak kolač. Onako je…taman.

Ranom zorom počinjem sa spremanjem testa za kolač. Bitno je da se počne sa prvim zracima sunca. Priprema je prilično jednostavna ali meni obično sve krene naopako pa moram da dam sebi malo lufta, a ovaj kolač je najbolje jesti uz prvu kafu.

Na radnu površinu, koja je prethodno dobro očišćena, se pospe nekoliko prstohvata brašna. To brašno bi trebalo da prekrije čitavu površinu sa kojom će testo dolaziti u dodir.
Sad na red dolazi mešenje testa.
150 grama brašna stavljam na radnu površinu i u toj beloj hrpi pravim udubljenje u koje redom stavljam jedanaest kafenih kašičica šećera, četvrtinu putera, to je oko šezdesetak grama, i dva žumanca. Šta ću sa belancima sada nije bitno.
Sve to polako moram da pomešam, dodajući pritom dovoljno, ali ne previše,  vode da bi se smesa formirala kao čvršća žitka masa.
Mešenje traje sve dok ne dobijem glatko testo koje potom ostavljam u frižider na pola sata, umotano u foliju. Onu plastičnu, providnu, ne onu aluminijumsku.
E, sad uključim rernu da se zagreje na 250 stepeni pa ću je smanjiti na 200 kad ubacim kolač.
Testo obično oblikujem prema plehu, ne izvodim kerefeke. Kad to završim, ponovo vadim testo iz pleha i zamotavam ga u providnu foliju, pa opet u frižider na desetak minuta.
A, da,  pleh sam posuo brašnom pre nego što sam stavio testo u njega. A sad moram to da operem, obrišem, podmažem puterom i opet pospem brašnom pre nego što opet stavim testo.
Kad je sve to spremno, pleh sa testom se stavlja u rernu i peče se deset do petnaest minuta, na 200 stepeni, u zavisnosti od jačine grejača.
Eto…
Taman kad stigne Luka i donese kafu, kolač će biti gotov.
Prosto, zar ne?