Mašta i ljubav

Sećam se da sam kao klinac jednom prilikom pocepao nove pantalone… Tek kupljene pantalone!
Izašao sam na ulicu i, provlačeći se između parkiranih automobila, uspeo da ih pocepam ljudski.
Smrz’o sam se. „Sad će da pljušte batine“, pomislio sam.
Međutim, ništa se nije desilo. Moji su rekli samo: „događa se, nije strašno“.
Nije strašno?! Bio sam u blagom šoku! Pa gde ide ovaj svet? Za pocepane pantalone,i to nove, dobijem „događa se, nije strašno“ a za „mrzim kupus“ dobijem ćušku?!?

Ništa mi nije bilo jasno tada.
Od tih dana prošlo je mnogo, ja sam postao ćale, i neke sam stvari drugačije počeo da gledam.
A moji klinci mi prirede ponekad sličan scenario, sa drugom ulogom naravno…

Trebam biti spreman na njihove nepažnje i nagle promene želja jer i sam sam bio takav a nisam razumeo šta je loše u tome. Nisam razumeo jer i nema ništa loše u tome da se naglo promeni želja. To je dokaz da mašta funkcioniše. Sad me raduje kad vidim da mojoj deci mašta radi.
Mada mi je teško da svu tu maštu finansijski ispratim ponekad.

Siguran sam da su ćuške koje sam dobijao bile donekle uslovljene finansijskim okolnostima u kojima se nalazila moja porodica tada. Na meni je da to shvatim i pedupredim tu nepravdu koju kao roditelj mogu da nanesem svojoj deci.
Umesto ćuški probaću da ih nadmudrim kad je moguće.
Roditeljima je mašta takođe potrebna.

Kažu ljudi da mašta može svašta…

A ljubav može sve!

Kofer

Šta stavljam u kofer kada krećem na put?
Stavljam li stvari ili htenja? 
Nosim li darove ili dela?

Da li imam ideju šta je to u mom koferu što samnom putuje tamo?
I da li to što sam poneo planiram da vratim? Ili to ostaje tamo negde a donosim sa sobom nešto drugo? Nešto po šta sam pošao?

Da li je moj kofer samo stvar, ili je možda, riznica uspomena?
Čemu taj kofer služi, i da li znam koliko vredi ?

Kofer može biti  škrinja puna blaga ako naučim kako da živim.
Nadam se da ću naučiti.

Огледалце

Гледам у плафон и мрзи ме да устанем. Ноћ је била напорна. Сањао сам свакакве глупости… Треба ми да одморим од спавања. Звучи глупо, знам. Али ипак ми треба. А опет, било би штета пропустити сунчеве зраке данашњег дана који ми дођу као поклон после цеђења облака од јуче.

Хитро устајем после четрнаест минута пренемагања и већ сам спреман за следећу фазу – поновно размишљање о одмору од спавања. „Можда мислиш да сам ленштина, али не могу да бринем сада о томе. Стварно не могу.
‘Ајде, добро, устајем… кад ме гледаш тако.“
То ја причам са огледалом, да буде јасније. Понекад ми је огледало добар саговорник. Али само понекад. Чешће ми је врло антипатична стварчица …то огледало. 

И стварно, врло често помислим да ми није неопходно да видим свој лик. Осим да наместим косу или када треба да се обријем. Када сам добро расположен, себи сам леп и не занима ме како заиста изгледам.
Када сам лоше воље, последње што ми треба је да видим своје намргођено лице.

У ствари, када се погледам у огледало схватим  да морам да погледам дубоко, иза овог длакавог и згужваног лица, иза свих маски које сам стављао не бих ли изгледао боље ( или бољи)… Морам то да урадим јер желим да видим нешто што ће ми пријати.
А онда видим да је унутра још горе! Све те маске су дошле одавде, изнутра. И овде су суровије и сировије. 
А разлози због којих правим те маске …

Их, како сам гадан. Ваљда нико не може ово да види.

Čekam!

Čekam da dođe.
Siguran sam da će stići.
Dugo je čekam već.
Predugo…
Mora doći, jer…šta ću ako ne dođe?
Ne!
Neću da mislim o tome!
Jednostavno mora doći.
Jer je čekam.
Jer je dugo čekam.
Iščekujem je od onomad…
Bacam poglede iza ćoška ne bih li je ugledao pre nego što stigne.
A znam da ne ide to tako.
Al’ šta ću?
Spora je…pa rekoh, ajd’ ako je vidim da stiže, da je poguram malo.
Znam da će doći, ne brinem…
Neki bi rekli da se ona ne čeka, nego je juriš.
Hm…?
Ako je sad pojurim i odem odavde, a ona dođe baš kad ja odem, šta ću?
Ne.
Sačekaću ja još malo.
Doći će.
Mora da dođe.
Doći će, uhvatiće me za ruku i reći će mi: tvoja sam!
To čekam.