Гледам у плафон и мрзи ме да устанем. Ноћ је била напорна. Сањао сам свакакве глупости… Треба ми да одморим од спавања. Звучи глупо, знам. Али ипак ми треба. А опет, било би штета пропустити сунчеве зраке данашњег дана који ми дођу као поклон после цеђења облака од јуче.
Хитро устајем после четрнаест минута пренемагања и већ сам спреман за следећу фазу – поновно размишљање о одмору од спавања. „Можда мислиш да сам ленштина, али не могу да бринем сада о томе. Стварно не могу.
‘Ајде, добро, устајем… кад ме гледаш тако.“
То ја причам са огледалом, да буде јасније. Понекад ми је огледало добар саговорник. Али само понекад. Чешће ми је врло антипатична стварчица …то огледало.
И стварно, врло често помислим да ми није неопходно да видим свој лик. Осим да наместим косу или када треба да се обријем. Када сам добро расположен, себи сам леп и не занима ме како заиста изгледам.
Када сам лоше воље, последње што ми треба је да видим своје намргођено лице.
У ствари, када се погледам у огледало схватим да морам да погледам дубоко, иза овог длакавог и згужваног лица, иза свих маски које сам стављао не бих ли изгледао боље ( или бољи)… Морам то да урадим јер желим да видим нешто што ће ми пријати.
А онда видим да је унутра још горе! Све те маске су дошле одавде, изнутра. И овде су суровије и сировије.
А разлози због којих правим те маске …
Их, како сам гадан. Ваљда нико не може ово да види.
