Bolestan

Nešto sam bolestan.
Napalo me.
Osećam da boli.
Boli, u … da ne psujem sad. Znaš kako boli.
I šeta se taj bol. Čas bole leđa, čas stomak, čas glava…
Znam da bi bilo pametno da odem kod lekara na pregled, al’ šta da mu kažem?

“ Dobar dan doktore, sve me boli. Svuda tuda, ovuda i tako… Ja sam, doktore, bolestan. “

Znaš li koliko bi trajali pregledi kod svih specijalista kod kojih bi morao da idem?  Pa bar mesec dana samo da daju ime mom obolenju. A za terapiju da ne pričam.

Da li znaš koje bi sve lekove morao da pijem zbog svih tih bolova? Čitava kofa pilula i tableta bi se skupila… I veruj, ne bi pomogli.
Kako znam? Pa znam jer mi je jasno šta mi je.

Nedostaje mi.
To je.

Čekanje

Ama…! Moje su ga oči gledale kako je tog jutra išao do vrela po vodu. Nije žurio. Noseći vedro za vodu, kretao se lagano. Išao je uz brdo, do onog tamo šumarka, pa oštro levo, za stenom onom što se nadvila nad proplankom k’o nevolja, pa posle toga još u šumu. Tamo je vrelo, jedino koje u ovo doba godine nije presušilo. Pa u šumi je, nema tol’ko sunca, ne presuši lako.
E…

Jes’, jes’, otiš’o je po vodu i nije se još vratio.
A čekamo ga, šta ćemo… Pa mora se vratiti. Nema gde tamo da ode.

Ma ne možeš zalutati u toj šumi.

He-he … Vi gradski ljudi mislite sve će te u šumi pojest ‘.
Nije to baš tako… Ne jede šuma čoveka no zverinje. A zverinja većeg od čoveka nema.
Naša šuma, da, da… Ma znamo joj svaki pedalj.

Pa… Od lanjskog svetog Ilije. Baš tad je otiš’o.

Jes’,jes’, ima više od godine…

Ama kako to? Pa mora doć ‘! Ne možeš tek tako otići da se ne vratiš. Imaš ti posla ovde. Nema ko drugi da radi tvoj posao nego ti.

Ne, ne… Ne biva to…

Slušaj ‘ćeri… Prvog mi je sina odnio onaj rat. Smiljku mi, to mi je ‘ći bila, odnela sušica, Vučinu mi uze luda glava njegova… Ovaj mi mora ostati! Razumeš?  Mora!!!
Pa šta ću ja na ovom svetu ako i njega ne bude?
Ne, ne… Vratiće se on. Čekam ja…

Dilema

Ponekad pomislim da je bolje da ne počinjem nego da prolazim sve što treba da se prođe da bih došao do završetka nekog poduhvata. Nekako je lakše reći „ma daj…ko će sad sa tim da se bakće? Drugi put… “
A ponekad se i setim one čuvene rečenice „da bi nešto završio moraš prvo da počneš.“
To je tačno… Ali zašto da počinjem ako ima o-ho-ho da se rmba?
Ja već znam da ima da prošištim k’o ekspres lonac dok dođem do cilja. A nisam siguran da je put vredan destinacije.
Moram da priznam da ponekad imam takvu dilemu.
Međutim, saznao sam da je život kao sistem povezanih sudova, ovde malo dodaš a tamo negde ti se praznina popuni baš fino. Ne vidiš tako daleko sada ali videćeš kad dođe vreme. Jedino što ti treba jeste vera. Moraš verovati da će ti se vratiti sve što uložiš. Jer hoće! Zaista hoće. Samo veruj i ne traži nagradu jer nagrada je stigla čim si doneo odluku da počneš.
I još jedna stvar…
Izgleda da nikada ne radimo za druge nego uvek za sebe. Na ovaj ili onaj način. Zato radi najbolje što umeš i biće kako valja.
E, sad, pošto sam ovo lepo napisao, mogao bih i ja da pročitam i pokušam da uradim nešto tako.

Možda mi i uspe;)