Ona u liftu

Čim je zatvorila vrata lifta i pritisnula dugme za prizemlje, čula je kako se približava njegov Moskvič. Bio je to prepoznatljiv zvuk, njoj ni malo prijatan.  U suštini, veoma neprijatan svima osim njemu. Ponos Sovjetske moto industrije, govorio je. Ma…
Sad nikako nije smeo da je vidi, mislila je. Morala je da izbegne susret po svaku cenu.

Pritisnula je stop. Lift je stao. Pritisnula je dugme za podrum. Lift je krenuo ka dole.
Nervoza je rasla u njoj. Lift je bio lep, ali star i spor. Uz to imao je stranice od zamućenog, debelog stakla. Moglo se videti ko je unutra. Ne baš najjasnije, ali ipak… Polako se spuštao do željenog nivoa a On je bio sve bliže.
Možda će ići peške, pomislila je. Da, baš…

Nervirajući se oko lifta i želje da izbegne susret sa Njim, još uvek je čizme držala u rukama. Ni onaj izrastak sede kose zbog kog je vrisnula kad ga je ugledala u ogledalu joj sada nije predstavljao problem. Delovalo je da je za odlazak kod frizera prekasno. On stiže…

Pa dobro, pomislila je i pomirila se sa situacijom. „Vratiću se gore i videćemo šta će biti. Ako me voli, razumeće me.“
Ponovo je pritisnula stop.
U nezgodnom trenutku.
Kada je pritisnula dugme za treći sprat ništa se nije desilo. Lift je stajao. Zaboravila je da se lift zaglavljuje najčešće između prizemlja i podruma.
Udarajući prstima po dugmetu i pritom nogama po podu lifta čula je kako se neka vrata zatvaraju uz glasan tresak. Čula je potom bat teških koraka po stepenicama i otvaranje gvozdene kapije na ulazu…
Jel to On otišao?
Gde će…???

Njena poruka

„Moram da odem… “
Ostalo je bilo umrljano od suza koje su ispale iz njegovog oka i nije se moglo razaznati šta piše. Sad ga je hvatala panika. Pitanja… Milion ružnih misli…
Zašto joj nije rekao? Zašto je hteo da je iznenadi na takav način? Zašto se trudi da ispadne šmeker kad je rođen k’o šmrljavko?

Užas u njegovoj glavi još nije stigao do srca pa ga je to, izgleda i spasilo od infarkta.
Nije valjda otišla?
Jeste da je bilo malo trzavica i da se malo nonšalantno ponašao ali nije valjda otišla?
Užas!
Bio je svestan šta mu ona znači i da je uz nju mnogo bolji čovek nego inače ali mora on da bude i šmeker… E, pa, šmekeru, eto ti ga sad. Sad samuj i zadavi se ogrlicom. Nek ti konobar pomogne.

Seo je i trezveno razmislio. Gde je mogla da ode? Kod njenih? Samo ako je poludela, a u tom slučaju nema potrebe da je uznemirava .
Kod one njene kobajagi drugarice? Pa ta joj ionako puni glavu protiv njega tako da nema svrhe sada ići tamo.
Na druga mesta ne bi otišla. Ne bi se brukala i dozvolila drugima da je sažaljevaju.
Znači nije dobra situacija.
Sačekaće sutra i onda će otići po nju.

Seo je na stolicu sav skrhan i pogledao ka ulaznim vratima.
Sinulo mu je!
Izleteo je iz stana kao furija …

O njemu

Ha! Uspeo sam! Kakav sam super- genije-zli naučnik! Ona, jadna, misli da sam zaboravio njen rođendan i u šoku je zbog toga. Pa nije uspela ni da proba da me pita ono čuveno: „ti si zaboravio moj rođendan?“, sa sve crvenilom u licu, besom u očima i rukama na kukovima …
Jesam možda malo preterao, ali će se baš obradovati kad shvati da nisam zaboravio. Pa kako bih? Obožavam je!
Ali neka malo… Da ne misli da sam papučar.
E, sad… Da se kao napijem,usmrdim cigarama i kažem joj čim uđem u kuću da me boli glava i da moram da dremnem malo jer je sastanak bio mnooooogo naporan.
He-he-he…
Samo da nabacim malo vinjaka iza uha. Vole one to ipak, kad muško miriše na muško.
A onda, pošto sam u kupatilu već sakrio ono najlepše odelo, kravatu i košulju koju mi je ona kupila pre neki dan, kao bez razloga, a znam da hoće da je obučem prvom pogodnom prilikom, posle tuširanja i brijanja, izaći ću i reći: Ta-daaaaa! Srećan rođendan dušo mila!
Onda idu zagrljaji, suze, kritika, osmesi, spremanje i na rezervisanu večeru u „Karuzu“. Tamo dajem konobaru kutiju sa ogrlicom, a on će to da joj servira umesto dezerta. A dezert meni. Dupli!

Evo me ispred ulaza, gde mi je cigara? Moram da je upalim jer, kao baš sam u fazonu pijan sam od rada i ne znam gde mi je glava… Ah! Evo! Ček, ček, da malo izgori…
E, sad da krene uloga.
„…znači otkida me glava. Toliko problema nisam imao od prošle komisije, uh! Ne mogu da stojim na nogama! Gde si, bre, ženo???“

O njoj…

Znala je da će izaći čim se on vrati sa posla.
Znala je da nije zaboravio njen rođendan.
Tiho je likovala jer je istrajala da ne reaguje na njegove izjave da baš tada ima neodložan sastanak sa upravnikom.
Znala je koga ima pored sebe. On ne bi dozvolio sebi da je na taj način razočara.

Dan je odmicao lagano a tako je rasla i  njena radosna uznemirenost očekivanim. Hoću da kažem da je očekivala nekakvo prijatno iznenađenje samo nije znala kakvo. Nije joj bilo previše bitno. Ona ga je volela a on je nju obožavao. Ne može loše da ispadne.

Vožnja do kuće je trajala par sekundi, činilo joj se. Planirala je da obuče haljinu koju je juče kupila, cipele sa visokom štiklom, neka bež nijansa, i da ne stavi nikakav nakit. Ovo zadnje u slučaju da joj je kupio nešto od đinđuva pa da ne bude nezgodnih trenutaka skidanja starog i stavljanja novog, koje razbija romantiku.
Ušla je u stan koji je bio svetao i izula je čizme pošto je zatvorila vrata. Uz uzdah olakšanja je zakoračila prema dnevnom boravku prolazeći kroz predsoblje.
Volela je to predsoblje. Ima neki starinski šmek. Beli zidovi na kojima je samo veliko ogledalo, prastari čiviluk i zidni sat kupljen u starinarnici negde preko…

Drugi korak je bio ispraćen glasnim vriskom. Otrčala je do stola, uzela papir i krejon, I na brzinu nešto naškrabala.

Izletela je iz stana noseći čizme u rukama…

Kad kondor pomogne

Obukao sam se…
Nemarno.
Obuo sam se…
Nevoljno.
Izašao sam napolje…
Ne znam zašto.
Hodao sam ulicama i mislio o ko zna čemu…
Umorio sam se od hodanja.
Seo sam na klupu.
Legao sam na tu istu klupu posle par trenutaka.
Uneredila me ptica.
Siguran sam da je bio kondor.
Obrisao sam samo oči i čelo.
Sunce se zažarilo.
Osetio sam ukus slobode i odbojnosti istovremeno.
Koračao sam sporo.
Bio sam sve usamljeniji u gradu prepunom ljudi.
Imao sam vremena da shvatim…
Usmrdeo sam se od dokonosti. Osećalo se.
A i kondor je pomogao.

Pogrešan tajming

Nešto sam se smrz’o. ‘Ladno mi. A kao, došlo proleće, sad će i leto. Ma idi…
Krenem u šetnju, napolju sunce, ja u trenerci i novim patikama I posle dvadesetak minuta sam mokar jer me je isprskao kamion dok je proletao kroz baru koja se ekspresno stvorila zbog iznenadnog pljuska. Taman sam se dobro smočio, onako ceo, kad je počeo neki hladan vetrić da duva. A ja ni tamo ni ‘vamo. Na pola puta do gde ‘oćeš . A gde ću tako mokar? Kući.
E, da. Ali ona mokra trenerka na meni se baš lepo ohladila pa mi svaki pokret natura sećanje kad me trese groznica a oni mi spuštaju temperaturu hladnim oblogama.
Ama ljudi! Gurni me u rernu, smrzoh se, a ne da me ‘ladiš.
Nema veze, idem kući jer ne mogu da stojim na sred ulice ovako smočen. Dilema je da li da žurim, pa da me vetar dodatno ohladi, ili lagano pa da osiguram posetu pulmologu? Nije lak izbor, zar ne?
Odlučim se za sigurniju varijantu. Žurba.
Gledam da bežim od bara na putu kući i primećujem da su sve manje i viđam ih sve ređe. Na pet minuta od kuće sve je suvo, sunce je stidljivo ali baca neke zrake. Nema tragova kiše ovde.

U čekaonici doma zdravlja sam saznao da je neki brzi oblak poleteo kroz grad i sasuo tovar samo na dužni od kilometar, možda i manje. I da ga je oterao neki hladan vetar. Kao da ga je jurio, kažu. Čudo meteorološko.

Doktor mi je rekao da ostavim duvan, sve ostalo je u redu.
I prepisao injekcije. 10 komada. Dva puta dnevno. Zbog jake upale pluća.

Tajming je čudo.

Saznao sam

Uštini me!
Dal’ sanjam?
Ej bre!!!  Ne tako jako!
Pobeže mi…

Ček’, ček’,…lutko ne tako brzo. Pa gde bi ti sad kad sam te jedva dočekao?
Siguran sam da me poznaješ. Pročeprkaj malo po snovima, bio sam tamo sto posto. Možda nisam ostavio neki utisak tada, ali bio sam tamo…
Ma siguran sam da jesam. Ja sam tebe sanjao često. Dobila si stanarsko pravo da budeš u mom snu koliko dugo si tamo, šta da ti kažem. A onda sam ja preduzeo kontramere i otišao u tvoje snove. Zato znam.
Nemoj da se praviš da ne znaš, nije pošteno prema tebi. Pa toliko dugo si bila bez mene… Sad sam tu i evo priznajem ti da sam oduvek tvoj.
I zauvek.
Pa da, i zauvek.
Ma naći ćeš ti meni neku svrhu, ne sumnjam. Pametna si ti, čim si se smestila tako udobno u moje snove, znaš šta valja.
Volim te odavno, samo tek sad imam priliku da to izgovorim glasno.
Znam da me voliš, ne moraš ni da kažeš… Vidi se u tim lepim očima, u osmehu koji pita, u pokretu koji ne odlazi…
Imaš me dušo oduvek. I zauvek!

Od snova si  napravljena, od Boga stvorena…da saznam ljubav!