Pismo 

Ne znaš me a upoznali smo se jednom prilikom. Taj dodir pri rukovanju je bio dovoljan da pokrene kovitlace emocija u meni. Volim te! Možda je pretenciozno, ali kako drugačije opisati stanje u kojem ne mogu da dišem ako te ne vidim barem jednom u toku dana, u kojem samo pomisao na tebe razgrće sve oblake koji se nadvijaju nad mojim životnim stazama, u kojem svaka moja misao nosi  otiske tvoga pogleda… 

Volim te i želim ti srećan rođendan! 

Verovatno ću ti i dalje pisati ovakva pisma i neću ti ih uručiti jer mislim da nisam suđen tebi. Nema veze. Ti si suđena meni. Da mi olakšavaš život svojim postojanjem i neznanjem o mom bivstvovanju. 

Ah, kako je divna ova ljubav, gde te ja nikada ne mogu razočarati jer nisam uvek dovoljno muško za tebe, gde te nikada ne mogu povrediti, iako to nikako i ne želim, ali ponekada možeš nekoga i nehotice povrediti, jer nisam u situaciji da mi daruješ svoje poverenje… Divna i predivna je ova ljubav naša. Više je moja nego tvoja ali tebi pripada, svakako, iako je ne poznaješ. 

Darovaću ti cvet za rođendan, nežan i beo, kao ti, i ostaviću ga sa ovim pismom ovde, iznad plafona ovog lifta gde sam te prvi put video. 

Srećan ti rođendan …

„Ko je ovo pisao i kome“,pitala se ona. „Deluje kao tužna priča. Ajde da vidim šta ima u ostalim kovertama“, I sela je na pod lifta počevši da slaže koverte i cedulje koje su popadale sa plafona.

NJOJ 

„Upomoć!!!  Ja sam se zaglavilaaa!!! „,

galamila je bezuspešno. Niko je u tom trenutku nije mogao čuti jer je njen glas bio okovan panikom. Jedva bi je čuo neko i da je  pored nje.

U stvari, nju je poražavala činjenica da je šansa da provede rođendan sama naglo porasla. To nikako nije mogla da podnese.
Počela je da plače. Plakala je kratko a onda je obuzeo bes. Skakala je po liftu urlajući svakakve reči bez smisla.

Sva energija koju je imala se ispraznila u tim skokovima i prilikom poslednjeg doskoka nešto je palo sa plafona starog lifta.

Koverta.

Požutela i neotvorena.

Uzela je tu kovetru i začuđeno je gledala. „Odakle ovo? “ pitala se. Na poleđini koverte je nešto pisalo.

Srećan ti rođendan ljubavi jedina“ 

„Meni?

Ne! Nemoguće da je ovo meni namenjeno.

Ali nije otvoreno.

Možda nije namenjeno meni ali… Otvoriću ga! Ipak je meni danas rođendan. “ Izgovarajući te reči energično je lupila petama o pod i odjednom je sa plafona popadalo mnogo koverata, papirića, uvelog cveća i poneka buba.

Uz glasan uzdah prestala je da svoju situaciju posmatra kao lošu. Sada je pred njom bila literarna avantura kojoj se nameravala predati otvarajući onaj koverat koji nije bio namenjen njoj… ali možda i jeste.

Na požutelom papiru savijenom na četiri dela, na zaglavlju, lepim i čitkim slovima pisalo je:“NJOJ