Plavi koverat 

Otvorila je koverat plave boje. Izvadila je izgužvani papir i počela da čita.

Danas su te moje oči tražile. Trebala si im… I nisam znao kada će te videti ali sam bio siguran da će se to desiti. 

Bila si prelepa u haljini plave boje koja je samo pojačavala lepotu tvojih očiju. Žurila si negde a ja sam seo na klupu u parku i pustio suze da smekšaju moje lice. Nisam te čekao, nisam te jurio… Samo sam šetao ulicama i želeo da te vidim. 

Negde usput sam isprljao pantalone pri dnu nogavica i, dok sam ih bezuspešno čistio, čuo sam morzeovom azbukom pevanu pesmu tvojih štiklica koje veselo udaraju po obloj kaldrmi. 

Voliš me a ne znaš da me voliš. 

To ste mi pevale. Ti i tvoje štiklice. 

Dođeš mi uvek kada si mi neophodna. 

Srećan sam jer je moje srce odabralo tebe. 

I, samo da znaš, najlepša si kada pokušaš da sakriješ osmeh i pogledaš u vrhove svojih cipela. Video sam taj osmeh nekoliko puta i znam da si srećna. I ja sam. 

Hm… Zašto je ovaj papir izgužvan? Možda je…

Pa da!

Tačno znam sada! Ha!