Svega je bilo. I smeha i suza, i slika i boja i reči, i ljubavi i tuge… Sad nema ničega. Sad je crno-belo. Ma nije ni to. Sivo je.
Loše odluke su rezultovale lošim ishodom. To je sasvim logično. Ponekad se pitam zašto nešto radim iako znam da to neće izaći na dobro. A znam i odgovor.
Zbog toga što se nepopravljivo nadam da grešim u pretpostavci. Međutim, uvek ispadne da me to nadanje prilično jako opali po glavi.
Možda nekada, nekako i naučim da stanem tamo gde treba, i da krenem putem koji mi se u tom trenutku baš i ne dopada. Siguran sam je to mudrije nego da idem pravo na viseći most koji se raspada mada ima prelep pogled na provaliju ispod i očaravajuću planinsku reku nijanisaranu bojama koje njene očiju imaju dok me gleda zaljubljeno.
A možda je, ipak, baš ovako bolje?
Sve u svemu, hvala joj što sam imao prilike da upoznam te boje zaljubljenosti. Vredelo je.
