Zanemeo sam. Neće reči napolje iz mene. A osećam da ih ima toliko u meni…
Valjda će jednom i to biti kako treba. Možda sutra. A možda i koji dan kasnije. Sad, izgleda, nemam snage da ih isteram iz sebe. A za to postoji i dobar razlog. Mnogo ih je i baš su teške te reči. Baš su tvrde.
Možda treba malo da omeknu, da ne budu kao cepanice, pa kad nekog pogode da taj bude ozbiljno povređen. Nije to njihova namena, da povrede…
Njihovo je da meni pomognu da shvatim kakav je taj čovek koji je obučen u moju dušu i kako se o toj duši stara. Dal’ je čuva il’ je kalja? E, to je prava namena reči.
Za to je potrebno vreme. Da shvatiš, protumačiš, oceniš, prosudiš pa prihvatiš ili odbaciš.
Vreme će pokazati kakve su te reči koje me sada muče.
Sačekaću i to…
