Seo sam da popijem kafu i da mislim na nju. Nije da ne mislim na nju stalno, nego kad ovako sednem negde onda mogu da je gledam tu, pored sebe. I lepa mi je. Uvek je i bila, doduše. Nije to ništa novo. Novo je to da jedino ovako mogu da je vidim nasmejanu pored mene. Jer zagubio sam joj osmeh negde usput i ne viđam ga više. Nije ona kriva za to. Ja sam joj obećao da ću ga čuvati a ipak nisam uspeo… A ni nju nisam sačuvao. Izgubih je.
I sad, eto, pijem tu kafu i gledam u nju sa pitanjem gde da je nađem opet.
Pokušavam da je nađem u stvarnosti jer sam je tamo i izgubio. U mašti, sećanju, želji, ona je uvek tu, pred mojim očima.
A da budem iskren, nije lako naći onu koja neće da bude nađena. Mislim, stvarno naći. Naći njen pogled, koji vodi u središte duše žene koja te voli. To je mesto gde sam bio i nekako sam izašao odatle.
I sad je baš gledam i pitam je kako da se vratim tamo a ona se samo smeška. Ne kaže ništa. Ali bar me je uhvatila za ruku. I to je nešto. U stvari, kad nemaš ništa, to je mnogo.
Ajde Dušo, da platim ovu kafu pa da idemo kući…
