Žurba

„Stižem na vreme valjda“, nadao se…

Moskvič je pravio sve veću buku pa je odlučio da ga već sutra vozi kod mehaničara. „Nije baš normalno da ovoliko galami“, rekao je glasno ali nije čuo svoj glas. Parkirao se uz drvo čija je krošnja zakalanjala pogled na vozilo sa spratova iznad prizemlja. „Biće mu dobro ovde do sutra“, pomislio je, a na licu mu se mogla videti zabrinutost. Znao je da ona ne podnosi ovaj auto, a ako sazna da još treba davati novac za njegovu popravku, e tek će onda biti veselo…

„Dobro. Nema veze. Sad da brinem o ovom danas. Da joj rođendan bude kako valja, a sutra ću o kolima.“ To su bile njegove misli kojima je kreativni fokus prebacio sa kola na svoju voljenu.

Ubrzanim korakom je prešao ulicu i uputio se ka ulazu zgrade. U predvorju je video da je lift na prizemlju.“ Iskobeljao se magarac“, pomislio je rezignirano i nastavio peške uz stepenice. Ionako je bio prilično oznojen i ne baš mirišljav, a ovaj uspon će mu svakako doneti još malo znoja i mirisa neprijatnih nota. Noseći u rukama veliki buket cveća, nije mu bilo jednostavno da, dok se pentra po ovim stepenicama, istovremeno izvadi ključeve od stana iz džepa pantalona. Morao je da se strpi dok ne stigne ispred vrata . „Prvo što ću da uradim je da uletim pod hladan tuš“, govorio je u sebi dok su se, ne više graške znoja, već ozbiljni nizovi kapi, slivale niz njegova leđa. Uz glasno dahtanje je stao ispred vrata stana i pokušavao da, ne ispuštajući cveće, dohvati ključeve. Nikako nije išlo to, jer je rizikovao da se ušine zbog lepeze pokreta koje je morao da izvede a nije bio dovoljno savitljiv. Čak, da ga je neko gledao sa strane, slatko bi se nasmejao jer izrazi lica koje je pravio, dok se nespretno naginjao pokušavajući da ugura ruku u džep sa sve buketom u naručju, su bili tragikomični. Oči bi mu se iskolačile, obrazi naduvali, lice blago pomodrelo, a on je pokušavao da ne ispusti dah u nadi da će uspeti da dopre do ključeva. Na trenutak je počeo da skakuće na jednoj nozi ne bi li uspeo da izvadi ključeve, ali je shvatio da će tresnuti o mermer ako nastavi pa je prestao.

Agonija je trajala neko vreme, a onda je rešio da spusti buket dole, lepo izvadi proklete ključeve i najzad ode da se istušira.

Ključeva nije bilo u džepu. Nigde ih nije bilo. Ni u jednom od džepova.

Očaj. Ljutnja. Bes. To su bila osećanja koja su vladala njegovim bićem sada. Poludeo je od ljutnje i počeo da psuje na sav glas dok je istovremeno snažno udarao nogom o pod. I tako, u besu, uspeo je da izgazi buket namenjen njegovoj slavljenici.

Međutim, to nije ni primetio jer se brzo spuštao niz stepenice želeći da što pre stigne do kola da bi uzeo ključeve. Vremena nema mnogo, mora da skrati uživanje ispod tuša, to mu je bilo jasno.

Ali neće sve biti tako jednostavno…

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.