Moje srce puklo je na dvoje…
A obe polovine odavno su tvoje.
Radi šta misliš sa srcem na pola…
Bude li kod mene, uvenuće od bola.
Stavi ga na jastuk, kraj tebe, da spava,
nek mu treptaj tvoj, strah razvejava,
nek mu kosa, nežno, pređe preko rana…
Nek oseti jutrom, toplinu tvoga dlana.
Pošalji mu pogled sa smirajem noći,
ne daj, da se bolno, guši u samoći.
Meni, ono, više ničemu ne služi.
Neka ga sa tobom, sa tvojim da se druži.
Ta su srca bila, jedno baš za drugo,
i htela su zajedno smejati se dugo,
i mogla su dočekati starost da nam mahne…
Ali toga nema kad ljubav izdahne.
Na pola je puklo ovo srce moje.
Kod mene je bilo , al’ ono je tvoje.
