Gleda me jedan golub sa susedne terase. Gleda i pomera se levo desno. Taj golub je često tu. Upamtio sam ga jer ima jednu nogu i patrljak druge. Odleteo je sad.
Vratiće se, siguran sam. Vratiće se jer mu je ovde očigledno nešto odgovara. Možda trava koja se nalazi ovde, dole, možda par, ne previsokih, stabala koje upravo gledam, a možda sam mu i ja simpatičan.
Ko zna kako me on vidi sa te strane. Neko čudovište sa čudnim perjem po glavi, raznih boja, koje visi u vazduhu i stalno nešto kucka po nekoj ploči. Pa odjednom, onda stane na noge pa ode negde. A nikako da poleti u tom velikom kavezu.
Možda taj golub traži način kako da me oslobodi iz kaveza u kojem se nalazim, i zato me tako često i pomno posmatra.
E, moj golube…
Da ti pravo kažem, čekam golubicu da se vrati pa da letimo zajedno.
