Stolica

Na stolu stoje pepeljara, velika crna šolja puna kafe, čaša vode, kutija duvana i gomila nekog krša koji mi nekako uvek treba. Sedim na stolici i gledam kroz prozor dok lagno ispijam ovu kafu. Ovaj krš moram da sredim, stvarno ne ide više ovako. I srediću ga… Samo ne znam kad.

Mada, jedan deo je nekako uvek prilično sređen i čist. Jedno parče ovog klimavog stola, pored kojeg se nalazi druga stolica, je sređen.

Da budem iskren, taj deo primetim svaki put kada priđem stolu i ako ima nečega tu, odmah se potrudim da to bude čisto i uredno, da ima mesta… I ne razmišljam o tome, samo sredim kako treba. Taman ima mesta za telefone, još jednu šolju kafe, čašu vode i mali tanjir… Ali tako je i red, valjda. Nije ovaj sto za jednog.

Ali nije ovo priča o mom neredu na ovom stolu. Ovo je priča o stolici. O onoj napuštenoj.

Stolica je solidno napravljena, skladna i stabilna. Bila je običan komad nameštaja, prilično neprimetna. Sve do onog prvog susreta. Tada je počeo pravi život ove stolice. Shvatila je da postoji, shvatila je svoju svrhu, osetila je u godovima drveta, od kog je napravljena, neku silu. Od tog trenutka ona je bila član ovog doma a ne samo deo nameštaja.

Nisam to odmah primetio. I nisam nikome ni pričao o ovome. Pa ljudi bi rekli : “E sad je stvarno načisto poludeo…“ Ali kakogod, ja znam da ova stolica živi. Možda će svi koji ovo pročitaju i pomisliti da sam zreo za neku instituciju psihijatrijskog tipa, ali neka…

Ta stolica je imala svoje momente sreće, svoje trenutke ljubavi i svoje radosti. Imala je njih dvoje. Kad god su se sreli, bili su srećni. I ja sam bio srećan. Uživao sam gledajući je. Bila je nasmejana, prelepa, puna radosti… Pogled na nju je činio da mi srce zastane jer ga je duša tako stegla pokušavajući da taj prizor zauvek ukleše u moje misli. I to je trajalo… A onda je sve prestalo.

Stolica je progovorila jezikom znanim samo mojoj duši i rekla mi je sve. Da je prazna, da se oseća usamljeno, da joj je teško ovako, da nema svrhu više, da je utrnula, odrvenela od bola, da ima mnogo još da mi kaže ali je odjednom zanemela…Nije mi bilo lako da shvatim, a nije bilo lako ni da prihvatim to.

I svašta sam joj rekao…ali neću da pričam o sebi sada. Nisam bitan u ovoj priči. Mada, čitava ova epizoda je učinila da jedno sigurno znam.

Nedostaje nam. Mnogo.

20180916_104813

4 thoughts on “Stolica

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.