Kao niska od bisera nekih,
niz moju dušu nižu se kapi što ih oči prospu,
i zamnom hode…
Kao tuč teški su dani,
bez sunca na mom nebu,
što rodi ih sudba da me gone.
Nisku od bola,
bisera belih,
vučem za sobom i hodam tromo…
Koliko koraka, metara, milja,
gaziše ove noge sputane
što uludo i bez cilja troše mi dane, godine, snove…?
Koliko bola mogu da saznam,
da poznam, shvatim i zavolim,
jer dok ga imam znam da još Jesam?
A kad stane bol što ga zavoleh,
saznaće se da više Nisam.
I Ništa sam. Bio sam…
A ja dal’ ću znati, ne znam ni sam…
Al’ nije važno da li ja znam,
i šta to sve ne znam…kad ne mogu do njih.
Tih ruku nežnih…milih… Jedinih.
