Hladnoća

U nekoj ulici kroz koju je hodao nekad, ostavio je jednoj ženi svoje jedino srce. I sećanja.

Sećanja je ostavio, ali to se samo tako kaže. Nisu to njegova sećanja. Njena su. On je svoja poneo. Nije baš džentlmenski, al’ tako je. Mada, nemaju ona neograničeni rok trajanja, znate… Ta sećanja će vremenom da izblede, jer tako to ide… Da bi život išao dalje, svojim putem, bez obzira na želje ovih što ga žive.

A srce…to srce neće izbledeti. E, to je bilo njegovo. Ostavio ga je njoj jer je umeo da joj kaže:“ Dušo, moje srce kuca samo za tebe.“ Zato ga je, valjda i ostavio. Da kuca samo za nju. Mada, ja nešto mislim da ga ona nije ni htela. Mislim…njegova stvar, ne mešam se.

Ali sad je prilično čudna situacija; on srca više nema i to mora da ostavi neke posledice, zar ne? Primećujem da nema više smisla za humor, ne smeje se, a i oči su mu nešto vodnjikave. Sav je kilav, mlitav…nekako je bljak.

Znate,nisam ja kardio hirurg, ali mi se čini da i kao laik mogu da mu dam stručan savet da bez srca nema života.

A sve ovo i pričam jer sam baš danas bio kod njega i, onako izokola, suptilno, mu rekao da ne može tako… Ne ide da se živi bez srca, nije to korpa za bicikl pa da možeš bez njega. I znate šta mi je rekao?

“ Znaš, sećanja blede, srca se zalede da bi tuga nestala. Meni je previše hladno i sad.“

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.