Neko mi je sklonio svu obuću.

Nema mojih cipela nigde.

Ne vidim ni jedan par, osim nekih prašnjavih, prastarih, koje mi i ne stoje baš dobro. Nikad mi se nisu ni sviđale. Podmetnuli su mi ih kod obućara a ja bio u žurbi i nisam ni gledao. Posle se ta obućarska radnja naprasno pretvorila u mesaru, a kako u mesari da zamenim cipele? Za šta? Pa ne može čvarak da se obuje… Mada, čvarak može da se pojede. Ali slika koja se javilja je zaista interesantna : ja, bosonog, jedem čvarke izlazeći iz mesare.

Znači, samo su mi ove ostavljene. Pa baš lepo.

One su za lutanje, znate. Nije to u redu, ne teraš čoveka da obuva ono što mu ne stoji…

Mada, niko me i ne tera da ih obujem. Imam izbor: ili bos, pa nek me gleda svet kao čudaka, ili ove cipele, koje će svuda da me vode a nigde da me odvedu, koje mi neće dati da stanem nikad nego će ići gde ih tuđi osmesi zovu…

Uzimam ove cipele za lutanje silom prilika, i osećam da su se skorile od stajanja. Nisam ih ni razgazio, ma nisam ih ni nosio. Malo, po kući, da vidim kako stoje. Žuljale su i tada.

Nije to za mene, to je za neke drugačije ljude koji bi ih rado nosili, i bili bi ponosni zbog toga. Moguće je da one imaju neki šarm, ali ja ga ne vidim.

Ja ću ipak bosonog da ostanem.