Te pokretne stepenice su sjajan izum. Imaju svoje prednosti nad liftom, definitivno, a i nad običnim stepenicama. Prvo, ne možeš da se zaglaviš na njima, pa samim tim nema ni klaustrofobičnih napada. To je odlično. Možeš da razgledaš okolo, možeš i da žmuriš, nema veze…
Drugo, možeš na različite načine da ih koristiš.
Uh! Ima baš zabavnih načina.
Na primer, da se krećeš suprotno od smera kojim se one kreću. One idu gore a ti se spuštaš. Zabavno. I treba ti samo malo veštine. Inače ode nos na patos.
Pa onda možeš da se okreneš suprotno od smera kojim se kreću stepenice, tako da vidiš odakle si krenuo i koliko se udaljavaš.
A možeš i normalno.
Treće, ne zahtevaju nikakav napor da bi ih bilo ko savladao, to jest, da bi dospeo gde je krenuo. Staneš na njih i one idu. Ti ništa. Stojiš i čekaš da stigneš.
A četvrti, po meni jedini način koji valja, je da biće koje voliš stane na jedan stepenik iznad onog na kojem si ti, onda svoju ljubav obuhvatiš oko struka i čvrsto je prilepiš za sebe. Da čuješ ono „mmm…“ Tad je ceo tvoj svet u tvojim rukama.
A ja…
Pa, ne mogu da se vozim više pokretnim stepenicama.
Nedostaje mi…
