Princes krofna

— ‘Aj da pojedemo nešto slatko.

— ‘Ajde… Al’ ja ću samo limunadu.

–Idemo u onu novu poslastičarnicu. Imaju super kolače. Profiterole, krempite, torte neke …

— Ma svejedno, samo ti krkaj, ja ću da gledam.

–Ej! A imaju i super princes krofne. To znam.

–Ne.

–Šta ne?

— Ti ne znaš da oni, u stvari, nemaju super princes krofne. Ti, prijatelju ne znaš šta su super princes krofne.

–Šta pričaš čoveče? Pa jeo sam ih, super su.

–Da ti ispričam jednu priču o tome?

–Jedva čekam…

–Otišao sam kod nje. Bilo je nekako u sred dana. Odvela me je u poslastičarnicu blizu keja. Rekao sam joj da volim kolače sa žutim kremom, a ne one čokoladne. Ona je smatrala da su princes krofne baš lepe i da će mi se dopasti. Poručili smo, pojeli i bila je u pravu. Bile su fenomenalne. Najbolje koje sam do tada jeo.

U svim našim budućim susretima su se provlačile i princes krofne. Ili smo ih jeli ili smo pričali o njima. U jednom trenutku ona je rekla da ume da napravi možda i bolje od onih iz poslastičarnice. Iskreno, nisam joj baš poverovao. Ali rekoh, ‘ajde nek joj bude. Možda i ume.

Gledao sam je dok je pravila. Ima tu dosta posla, znaš. I stvarno sam video da se baš potrudila da to uradi kako treba. Ne znam da li sam joj to ikad rekao, ali sam joj izuzetno zahvalan zbog toga. Elem, princes krofne su bile gotove i trebalo ih je probati. Već unapred sam znao da ću reći da su odlične i sjajne, naravno. Pa toliki trud žene koju volim ne može da se ne ispoštuje. A možda ću naći i prave reči da ih opišem kao nešto što se zaista može meriti sa onima iz poslastičarnice, pomislio sam tada.

Princeze su izgledale sjsjno. Baš po mojoj meri. Velike, pune krema, savršenog oblika…

Kad sam uzeo u ruku, tu prvu, osetio sam da je teška, da ima tu dosta materijala. Prineo sam je ustima i zinuo baš pošteno. Pa velike su. Nije smešno. Dobro, dobro… Znači zinuo sam i prvi put ih zagrizao. Druže, ti ne možeš da shvatiš tu senzaciju u mom biću, u duši…, ti ne možeš da pojmiš tok misli koje su vitlale po meni u tom trenutku. Ma ne mogu ni ja, sad kad se sećam toga shvatam da je to nestvarno iskustvo.

Taj prvi susret njenih princes krofni sa receptorima na mom jeziku je izazvao neshvatljiv doživljaj za mene do tada. Ja nisam osećao ukus u ustima. Osećao sam nešto u celom biću. Nešto što se teško može opisati. Osetio sam kako me preplavljuje nekakva bela svetlost, ali ona nije samo oko mene nego prolazi kroz moje telo, kroz moje misli, ulazi u centar duše i sve što osećam da sam ja, ta svetlost je obavila. Neshvatljivo. A ta svetlost nije svetlost, to je nekakva živa supstanca koja ima ukus koji mi prija, koji me čini potpuno zadovoljnim u tom trenutku a ipak izaziva potrebu da nikada ne prestane da postoji. Istovremeno sam sit i gladan. Ne umem bolje da ti objasnim.

Ne znam kako sam izgledao tada ali znam da sam rekao da nikada u životu bolje princes krofne nisam probao. I to je istina. Svaki put kada ih je prvila bile su iste. Apsolutno savršene. Obožavam ih.

Jasno mi je da je glavni sastojak u njima bio ljubav. Ne može drugačije da bude. Volela me je. Zato su i bile takve.

Nisam ih jeo odavno. Možda više neću ni imati prilike. Tako da, samo ti jedi te tvoje kobajagi super kolače, a ja ću da pijem limunadu.

Jer, samo njene mogu da jedem. Druge me ne interesuju.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.