Da možeš da staneš u vremenu… U bilo kom trenutku tvoje prošlosti. Da možeš da slušaš sebe kako govoriš da li bi se setio osećanja iza tih izgovorenih reči? Ne samo onih upečatljivih, punih vatre, nego svih. Koliko osećanja u sebi skrivaju reči? Koliko reči kažemo? Koliko se tih osećanja promeni u toku govora?
Kad bi se reči sećale svega toga verovatno bi me bilo i sramota veoma često. Koliko sam samo puta izgovorio ono što ne mislim jer sam bio ljut, povređen, razočaran… A osećanja iza tih reči su bila strah, tuga i traženje ljubavi. Ne sećam se svega ali sam dovoljno svestan da znam da sam grešio. I znam da treba da ispravljam te greške.
Sve ono čega bi reči mogle da se sećaju mi ne bi mogli da upamtio, jer koliko puta smo neke reči izgovorili sa drugačijom emocijom iza njih. Mislim na one reči koje znače nešto. Volim, hoću, obećavam, znam…
Reči ne mogu da se sećaju. Ja moram. I neću ih olako izgovarati.
Stvari su jednostavne.
Kad joj kažem „volim te“, ona treba da zna da je to za ceo život.
Kad joj kažem „čekam te“, onda je čekam dok ne dođe.
To je to.
Kraj.
