Trkač

Trči.

Kroz nepoznate predele.

Priroda je svuda oko njega.

Trka je duga. Predeli se menjaju. On se trudi da izdrži.

Nije mu bilo lako da se izbori sa tolikom količinom nepoverenja kada je odlučio da istrči ovu stazu. Niko nije verovao da je moguće. Nisu verovali da on to može. Nisu verovali u njega. Niko.

Osim…nje. Ona je verovala da on to može.

To mu je bilo potrebno. Da ona veruje u njega.

Krenuo je.

Nepoznati teren, strmi usponi, gusti čestari, pusti predeli… to je ono što ga je čekalo,ali on to nije znao. Takva je trka. Trka iznenađenja. Postojalo je tu još jedno iznenađenje ali posle o tome…

Topao dan. Neobično svetao. Nije navikao na toliku količinu svetlosti. Nije bilo vruće ali ipak je osećao da mu koža reaguje na svetlost. Kao da gori ali nema rana.

Rane su došle od padova. Krećući se po nepoznatom i neravnom terenu često se spoticao i padao. Padovi su bili prilično burni. Uz glasne psovke i kuknjavu, puštenu krv kroz rasečenu kožu i nebrojene modrice u nastajanju. Ali se dizao. Ustajao je i nastavljao trku. Tempo je zavisio od konfiguracije terena i njegove volje. Snage je imao. Ni sam nije znao koliko je bilo snage u njemu. Verujte kad kažem da je bilo puno.

Borba sa samim sobom je dominirala vremenom koje je trka nudila. Teško mu je bilo. Ali nije bio sam. Ona je bila sa njim. Kad su dolazile krize, ona ga je ohrabrivala. Kada bi padao, ona bi mu pomagala da ustane. Kada nije bio siguran kojom stazom kroz šumu da krene, ona ga je uzimala za ruku i vodila. Njena kosa je lepršavo širila miris ljubavi koji je on dubokim disanjem unosio u sebe i to mu je davalo volju da nastavi.

Kada su došli planinski prevoji on je morao da uspori, jer ipak nije divokoza. Koraci su mu bili sitniji ali nije prestao da ide napred. Znoj mu je curio niz lice i brzo se sušio, ostavljajući tragove soli po obrazima. Govorila mu je da se ne brine.

Nije je uvek video.                                                                                                                   Količina svetla koje je obasjavalo stazu bila je zaista neobično jaka i, odbijajući se od kamenja po kojem je trčao, svetlost je pravila impozantne fenomene. Pojave su delovale žive. Mogao je da ih dodirne. Mada, kad je pokušavao, nekako je to bilo nemoguće. Nije mu bilo sasvim jasno šta se događa. Njena kosa je imala miris ali nije je mogao dotaknuti. Uvek je bila za milimetar daleko od njega. Dok je slušao njen glas nije bila u njegovom oku.

Uvek je bila ispred njega, skrenuvši iza stabla da bi mu pokazala put kojim ide njegova staza. Na izlazu iz  šume je bio na delić sekunde od dodira. Taman da je njegovi prsti osete ona je, preskakajući potok, prošla kroz izmaglicu koju su pravile kapljice vode što su se odbijale o stene na obalama nevelike šumske vodene vene. I on je za njom prošao tuda, ali je više nije video. Trava je zamenjena beličastim oblucima i njegove oči, stopala, kolena i čitavo biće je moralo da se brzo prilagodi novoj podlozi.

Bilo je trenutaka kada je mogao i da odmori. Oni su mogli da odmore. Gledajući je,on je znao da ta žena znači život i bilo mu je potrebno da je zagrli. Uradio je to, naravno. Išli su zagrljeni, on u beloj košulji i farmerkama a ona u prelpoj beloj haljini koja je isticala sve. Njegova čula su uživala. Sreća kroz svaki udah vazduha. Njen osmeh koji mu peva.

Nije bilo više vremena za odmor. Mora se napred. Skoro potpuno ukočene noge se teško kreću a on ipak trči. Više hoda ali njemu izgleda da trči zbog količine bola koji trpi i napora koji ulaže u svaki pokret. Neravni teren pred njim je pokušavao svojim blještavilom da mu zadaje udarce po volji, ali on se privikavao na nove vidike. Svetlost mu više nije toliko smetala. Počela je da mu prija. Sve brže se kretao, snaga njegove volje je jačala svakim novim korakom. Hod se polako pretvarao u trk.

Njegove oči su je gledale i njeno disanje mu je šaputalo nešto zbog čeka se smeškao. Nije morala da priča. Znao je šta mu govori. Ona veruje u njega. A on ima sve jaču volju. Prilаgodio se podlozi čitavim bićem, zglobovi su postali fleksibilniji, način trčanja mekši a koraci lakši. Skratio je dužinu iskoraka da bi se dočekivao na prstima prilikom spuštanja stopala na tlo, što je uslovilo višu kadencu i drugačiji ritam rada srca. Тog srca, koje je razlikovalo arome njene kose po nijansama boje njenih vlati . Nije se pitao ništa, samo je pratio jer je znao da može da istrči do kraja.

E,da, sad da vam kažem koje je to dodatno iznenađenje. Nije znao dužinu trke. Rekoše mu, biće ti jasno.

Više nije gledao okolinu kojom prolazi. Odmore je koristio da odu u muzej ili da pogledaju neku pozorišnu predstavu. I uvek je oblačio belu košulju a ona je već znala šta treba. I, naravno, dodiri, pogledi i šaputanja… Smejali su se svačemu. Čak i kad nije bilo umesno.

Svetlost mu je sada već prijala, kupao se u njoj i navikao se. Snaga ga je sve ređe napuštala. Mogao je da trči do kraja vremena sa njom uz sebe. A on je bila sve bliža. Njeni obrisi su zauzimali njegovo vidno polje. Nije ni morao da gleda gde trči više. Bilo mu je jasno. Trčaće bilo gde sa njom koja veruje da on može to. I on sada zna da može. Isprepletani prsti mu to dokazuju.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.