Probudio sam se rano. Onda sam odlučio da nastavim još malo sa spavanjem.

Ustao sam, skuvao kafu i piskarao nešto. Doručkovao sam. I pomislio.

Svaki novi dan je kao blagoslov. Ako ga tako prihvatam. Ovaj je baš lep. Svetao, divan… Toplo je i dalje iako je novembar. Šetam po okolnim ulicama hvatajući zrake koje sunce baca na nas. Udišem duboko. Neka vrsta osmeha mi je na licu. Imam osećaj da se mir približava. Drago mi je što je tako. Radujem se novim događajima kad već oni stari nisu valjali. Radujem se i sutrašnjem fudbalu. Radujem se i današnjem treningu. Radujem se i bez razloga jer sam odlučio da se ne brinem. Ima ko će to da radi za mene. Ja ću da dam što mogu, a za ostalo…

Radujem se i što ovo pišem jer mi je lepo dok to radim. Nije me omelo ni to što sam se usput sapleo i tresnuo glavom o asfalt. Ogulio sam se, al’ šta ima veze. Prosuo sam se po putu kao preliv za baklavu. I sad se tome smejem.

Nisam baš lep sada ali to nisam nikad ni bio. A jesam radostan.

Svaki novi dan je kao blagoslov. A ja ga tako i prihvatam.