Lopta. Prazan gol. Naciljao sam. Prilazim i raspaljujem po lopti. Šljaaaassss!
Ljubičasto.
Ih, što ne volim ljubičasto….
Kad počnem ovako da sanjam, onda stvarno…
Ali dobro. Ljubičasto dakle. Ne volim.
Ceo zid je ljubičast. Ja u belom kombinezonu, sa štapom na čijem je vrhu molerski valjak. Pored mene kanta bele boje. Umačem valjak u boju i nanosim je na zid. Ubijam se od krečenja ali ona ljubičasta nikako da se pokrije. Sve neke fleke izbijaju. Ozbiljno se nerviram i uzimam onu kantu i prolivam boju po zidu.
E sad.
Nema zida ali kuče je belo. Neki slatki garov (pas crne boje) je sad bledoliki. I počinje da liže boju. Neeeeee! Nemoj!
Nije boja. Mleko je. Maše repom i kreće da me prati. Idemo zajedno ulicom i ja mu pričam nešto a on mi odgovara na španskom. Pa ne razumem te, kažem. Pričaj srpski, brate. Neće. Kaže on je neki potomak nekog Pedra Gonsalesa i da čitav civilizovani svet govori španski pa moram i ja ako mislim da ostanem u njegovom društvu. More mrš džukelo nezahvalna, pomislih ja i rekoh mu lo siento señor. Rastasmo se tu a on počinje da laje. Mislim se ja, sad laj koliko hoćeš, ja odoh. Ali on ne prestaje i lavež se pretvara u pesmu Don’t worry, be happy. Vidi ga pseto, zna i da peva.
Aaaaaaaa….
To je alarm. Buđenjeeeeee!!!
Uh! Lud san. Da onaj Pedro nije zapevao, zakasnio bih na posao.
