Okrenem se iza sebe i imam šta da vidim. Red ovoga, pa red onoga, red sreće, red tuge… Ali nekako sam shvatio, prespektiva je ta koja određuje moj odnos prema prošlim danima. Mesto odakle gledam ka tome je uslovljavalo kako je to što je prošlo uticalo na moje sada. I, moram da priznam, nije bilo baš najsjajnije.

Međutim, to se promenilo. Desilo se da sam pogledao u neki kuvar i shvatio smisao svega. Ajde sad, svi vi koji znate kako izgledam, da pomislite sledeće: „Vidi ga debeli, samo kuvar može da mu promeni život! Pa naravo, video neko prasence na slici i rodila se ljubav…“

Ha-ha…! Veoma smešno.

Ako je vama lepo onda uživajte, meni ne smeta.

Ali evo šta ću ja…

Odlučio sam da napravim slatko. Slatko od moje gorke prošlosti. To je i njen smisao. Te prošlosti. Da doda malo slasti u glavni obrok. Da ukus dana, koji može da bude gorak, ta prošlost ublaži svojom slatkom aromom. Da sa tim danima koji su otišli a ostaju, pomogne ovim satima koje sada živim da budu jestivi. Da se nekako usne razvuku u osmeh kad ta kašičica, slasti koje su otišle a ipak nisu, dodirne moju dušu.

Iako mi deluje da su sastojci u većini gorkog ukusa, to i nije baš tačno. Ima tu baš nekih veoma slatkih momenata. Slađih od brda karamela. Može da se napravi baš pravi specijalitet. To ću i da uradim. Jer čemu čuvati sve te stvari naokolo razbacane bez smisla i reda? Treba to lepo srediti i od toga napraviti nešto korisno. Neko bi napravio spomenik, neko bi napisao knjigu, neko možda i pesmu… Ali pošto ja i nisam nešto pismen, onda bi bilo pametno da probam nešto drugo.

Ja ću ovo što rekoh.

Slatko od prošlosti.

To je taman ono što svaki dan u životu treba da ima.

Malo ukusa slatkog od prošlosti.

Da danas, i kad je gorko, bude slatko.