Prigušeno svetlo

Svetlo je prigušeno i nekako… stidljivo. Nekakva muzika se čuje sa radija. Na stolu su dve čaše jakog crnog vina, do pola ispijene, i skoro prazna flaša. Kasno je već, ponoć je odavno prošla. Mi sedimo i smejemo se nečemu nebitnom. Naši pokreti odaju ponešto što se da naslutiti.

Ovaj susret je bio sasvim neplaniran. Iznenadan. Mada smo se dogovarali da se vidimo, nikako nam se nije dalo. Do ove večeri.
Nazdravljamo još jednom starim događajima i gledamo se pravo u oči izgovarajući ono čuveno „Živeli!“

Za trenutak smo zastali u svojim mislima. Videlo se to.

Možda smo pomislili na isto? Ne znam…
U svakom slučaju, i da smo pomislili na isto, ovako polupijani, ne bi ništa bilo od tog posla.
Ubrzo smo se rastali.
Kao stari prijatelji.
Izljubili smo se na vratima i svako na svoju stranu.
Jednostavno se nije dalo da to bude večeras.

Pa, možda je i bolje tako…

Možda bi došlo do nekakvog kratkog spoja i šta onda?

Jer, gde će polupijani majstor Sima električar sad da mi petlja oko lustera i da mi namešta svetlo?
Ma, idi čoveče…