Поцепана чарапа

Поцепала ми се чарапа. Истрчао палац и вири ли вири. Приметих ја да ме нешто жуља али није ми ни на крај памети било да је чарапа прозевала. Мислим, дешава се то, а зашто ми то није пало на памет немам појма. 

Реално, жао ми је што се то десило. Те чарапе сам баш радо носио. Некако су ми лепо пријањале уз ногу. Волео сам да их обујем, имао сам осећај да су ми таличне мада нисам сујеверан. Нек буде да су ми биле драге, баш драге. 

Сад их гледам и нервирам се. Како, бре, поцепале се? Их… И шта сад? Да их крпим? Па где се у данашнје време крпе чарапе? Мислим, материјал није адекватан за крпљење. Можда материјал и може да истрпи то, али данашња обућа дефинитивно неће то дозволити. Пази сад ситуацју: закрпим чарапу, на палцу остаје шав, обујем ципеле и тај шав притиска палац о унутрашњост ципеле, долази до трења, прави се жуљ и оде маст у пропаст.И тако би било сваки пут.

Има и алтернатива. Променим леву чарапу за десну, онда је шав на малом прсту који се такође струже о ципелу па опет жуљ. Ни ово није решење. Јер ће увек завршити са боловима.

Разглабам овде о поцепаним чарапама а већина, па и ја бих, те чарапе одмах бацили у ђубре. Али ових чарапа више нема у продаји. Нема их ни у производњи више. Стари модел, застарело ткање кажу.

И?

Да их бацим и узмем друге?

Па не бацају ми се. Баш су ми драге.

Онда се жуљај и ућути више! То ја сам себи кажем кад се изнервирам. Нема другог решења буразеру. Или баци или трпи. 

Да… Али ја ипак нешто размишљам, мада то не значи да ћу и да смислим било шта паметно. Али, да претпоставимо да ми је та чарапа веома, веома битна и драга, као што изгледа да јесте, јер ово ми не би ни пало на памет да није, да претпоставимо да постоји још једно решење.

Јесте мало радикално али постоји. И јесте решење. Питање је ко би га прихватио али морате се сложити да се тиме овај проблем може заиста решити.

Ево у чему се састоји то решење.

Имам два стопала и на њима по пет прстију. Палчеви су највећи и дају приличну дозу стабилности при ходу, то је јасно. Али имам их два. Исто као и два мала прста који немају толику улогу при одржавању стабилности. Е, сад, ако бих ја пристао да ампутирам нешто од та два, или палац или мали прст, онда са закрпљеном чарапом више не бих имао проблем жуљања, зар не? Мало би потрајао опоравак, мало би болело али бих и даље имао оно што ме чини срећним и што ми треба да будем у миру сам са собом. Омиљене чарапе. Дао бих десет посто нечега што имам за сто посто нечега што је непоновљиво.и без чега могу да останем заувек.

Делује ми да и математика даје одговор на ову дилему, мада ја свој одговор већ знам.  

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.